Ako čovek negde u divljini doživi bliski susret sa otrovnicom, njegova panika je shvatljiva – život mu je u opasnosti. Ali, ako ga napad straha preplavi iz čista mira, dok šeta pored reke ili u operi sluša koncert – ne mora biti stručnjak da bi shvatio da ima ozbiljan problem, a upravo stručnjak, i to za dušu i sve što je muči, može mu pomoći da izađe na kraj sa nevoljom čije je ime panični sindrom.
– Kad obole, osobe pogođene paničnim sindromom postaju, praktično, invalidi: u ekstremnim slučajevima čak ne izlaze napolje bez pratnje, ne smeju da budu same u kući. Okolina im najčešće ne veruje. Kažu im: «Tebi ništa ne fali, zdrav si, znači, foliraš», a on užasno pati – objašnjava dr Vladimir Diligenski, psihijatar KBC «Dr Dragiša Mišović» na Dedinju.
Patnja zbog sitnica
Pacijenti u proseku lutaju od lekara do lekara, po četiri godine tražeći pomoć. Posećuju pulmologa zbog gušenja i teškoća sa disanjem, kardiologa zbog srca koje lupa kao ludo, otorinoralingologa, jer im zuji i pišti u ušima, zbog snažnih glavobolja idu kod neurologa, dok na kraju ne zakucaju i na vrata ordinacije psihijatra.
Naš sagovornik naglašava da se panični sindrom kod svake osobe manifestuje različito, i po broju i po intenzitetu sindroma. Jedanaest su telesni, dva su psihološka. U telesne spadaju: mučnina, napetost u stomaku, težina, stezanje i bol u grudima, lupanje srca, gušenje, kratak dah, ‘knedla’ u grlu, suvoća usta, vrtoglavica i nesvestica. Ruke i noge su hladne kao led, dlanovi vlažni, ponekad i čitavo telo, koža i sluzokoža blede, vid je zamagljen, telo utrnulo. Osobi se čini kao da hoda po pamuku i da nema težinu. Kolena klecaju i podrhtavaju. Svet se nekako izobličuje, postaje udaljen, nerealan. Psihološki simptomi su strah od gubitka kontrole nad sobom, strah od ludila, i strah od naprasne smrti.
Razvija se strah od svih prostora: otvorenog i zatvorenog, nepoznatog i dobro poznatog. Čovek se često pribojava da ostane sam u sopstvenoj kući jer «šta ako mu pozli, ko će da mu se nađe». U panici zove hitnu pomoć i prijatelje tražeći savete. Svako putovanje za njega postaje novi izvor strepnje. Ako bi trebalo da ide na more, raspituje se gde postoji zdravstvena stanica u slučaju da mu pozli. Ne ulazi u lift, u bioskopskoj sali sedi blizu vrata, da bi, po potrebi, mogao da izađe. Muče ga i strahovi od gužve, pijace, skupova, stajanja u redovima.
Ni noću nema mira, jer jedna trećina napada dolazi upravo tada – najčešće u fazi uspavljivanja ili između dva i tri, kad se ne sanja, pa se osoba budi u strašnoj panici.
Sam panični poremećaj se ne nasleđuje, ali se nasleđuje hipersenzibilnost koja može biti osnova za njegov razvoj. Iako ovaj sindrom ne bira svoje žrtve, podložnije su mu žene, i to one sa «okeanskim» osećanjima, inače fine umetničke prirode koje sve doživljavaju burno, čak i gledanje televizije.
Najčešće se javlja u trećoj deceniji, posle nekog dramatičnog ili, naizgled nevažnog doživljaja koji je «prelio čašu». Često se to događa i posle penicilinskog šoka. Neke bolesti, kao što su kardiovaskularne, preživljeni infarkt miokarda, poremećaj centra za ravnotežu, mogu za posledicu imati i paničan poremećaj praćen fobijom od otvorenog prostora. Nizak pritisak je gotovo obavezan, takođe i nizak nivo serumskog gvožđa. Ako postoji predispozicija, i svaka hormonalna promena može izazvati napade straha. Hipertireoza je još jedan od uzroka.
Pomoći sebi i drugima
Kako da reaguje okolina kada je neko pogođen napadom straha? Najčešće uspaničenom kažu «diši duboko», posle čega mu je još gore jer se, usled plitkog i ubrzanog disanja već nagutao mnogo kiseonika, menja se svojstvo krvi, sledi automatska reakcija krvnih sudova, pada pritisak, mozak dobija manje krvi, pa diše još brže i krug se nastavlja. Zato je potrebno da se udahne duboko, pa zaustavi disanje što se duže može. Ubrzo se izbistri u glavi. Vrši se i pritisak na želudac koji je obavijen spletom nerava vagusa, centra za neurovegetativne reakcije, čime se smanjuje lupanje srca. Savetuje se i da se u tim trenucima misli na nešto lepo, neutralno. Ako ništa od tehnika samopomoći ne uspe, trebalo bi po mogućstvu sažvakati (zbog brže resorpcije) neki od antipaničnih lekova.
– Antipanični lekovi su inače obavezni deo terapije ove boljke koja je dramatična, ali izlečiva – ističe psihijatar. – Antipaničnim lekovima kojima se direktno utiče na telesne simptome panike, dodaju se i antidepresivi kojima se reguliše strah od straha, što je najbitiniji deo lečenja.
Za potpuni uspeh neophodna je i kognitivno bihevioralna psihoterapija. Kognitivna terapija, što znači saznajna, olakšava osobi da razume šta joj se događa, dok se bihevioralnim tehnikama postiže menjanje pacijentovog ponašanja, što mu vraća samopouzdanje i veru u sopstvene snage. A one su velike, uvek veće od straha koji čoveka povremeno može da obuzme – naglašava na kraju dr Vladimir Diligenski.
