Niko ne zna tačno šta je ljubav, ali naučnici se godinama trude da pronađu konkretan hormon u koji bi mogli uprti prstom. U Italiji su naučnici čak uspeli da otkriju da stanje zaljubljenosti traje maksimalno 18 meseci.

Mnogi se ljudi, dok su još mladi, zanose time kako je baš njihova ljubav nešto jedinstveno na svetu i jako teško prihvataju tezu da se možda ipak radi samo o hemiji i ničemu više. Pišu pesme, eseje i ode o suđenom pronalasku duša kroz prostor i vreme, o sjedinjavanju dva komadića puzzlea koji se savršeno sklapaju. Izjave dosežu od onog "zauvek s tobom" do "nikad bez tebe". Naravno, stvar postaje nezgodna kad se "večna i suđena ljubav" prekine, zamre i potom ponovno rodi u odnosu na neku drugu osobu. A sve ono pre činilo se tako stvarnim! Ipak, bila je obmana, a ovo je pravo! Osim ako ipak nije, i ako ne naletimo i na treću "zauvek ljubav"...

Izlazeći polako iz puberteta i razmišljanja u finalnim kategorijama, shvatamo da tu ipak nešto ne štima i da možda ne bi trebalo da dajemo tako snažne izjave. Priznali smo (mada ne i drugima) da se svaka ljubav s vremenom pretvori u nešto drugo... Nekako, kao da splasne. Ili je možda ljubav ipak negde drugde? Možda je ona nešto neopipljivo, neka energija koja kruži vazduhom i s vremena na vreme se materijalizuje u nekoj osobi kojoj se u tom trenutku uopšte nismo nadali. Jer, do juče je bila sasvim obična.

Ljubav je hemija

Bez neke velike filozofije i okolišanja, naučnici hladne glave tvrde - ljubav je hemija, igra hormona u našem telu. U Italiji su naučnici čak uspli da otkriju da stanje zaljubljenosti traje maksimalno 18 meseci. Posle toga nestaje euforije i “slepoće” i ljudi počinju da se vole na nekom drugom, realnijem nivou – ili se raziđu. Ljubav je, tvrde naučnici, genetski uslovljena, prenesena kroz vekove evolucije i jedina joj je svrha – nastavak vrste.

Drugi su naučnici, dalje, odlučili da potraže i konkretnu supstancu koja nas čini zaljubljenima (možda u komercijalne svrhe?), pa su tako otkrili da u svemu uveliko učestvuje hormon euforije - dopamin. Naime, u krvi zaljubljenih upravo se taj hormon nalazi u povećanoj količini. Dopamin deluje na "primitivni deo" našeg mozga, tzv. limbički sistem, i kad do njega stigne dovoljna količina, postajemo euforični.

Psihijatri sa univerziteta u Pizi vrlo su intenzivno proučavali stanje zaljubljenosti u odnosu na hormon dopamin. Za eksperimente su im se javili studenti u stanju zaljubljenosti. Osim vidljivih spoljnih znakova, pojačanog kucanja srca i vlažnih dlanova, u krvi im je pronađena povećana doza dopamina. Ne ulazeći previše u detalje naučnih radova, možemo reći kako je zaključak bio: malo dopamina u krvi - nemoć zaljubljivanja, povećana količina - zaljubljivost, prevelika količina – “Casanova”.

Možemo li, onda, iz ovoga da zaključimo da je dovoljno konzumirati "nešto dopamina" i zaljubiti se? Onako, po potrebi. Danas želim da se zaljubim, ili ne odgovara mi to do leta, dok ne položim sve ispite, pa ću tamo u junu uzeti dopamin da se preko leta zaljubim...

Kako se zaljubljujemo?

Kad bi stvari bile tako jednostavne, već bismo uz paketiće za intenziviranje polnog odnosa imali u ponudi i tablete "Kupidona" i slične stvari. Ali, baš kao što niko ne može uhvatiti dušu (iako joj je, navodno, izmerena težina od 21 grama), ni ljubav niko ne može sasvim definisati.
Naučnici su odlučili da potraže konkretnu supstancu koja nas čini zaljubljenima, pa su tako otkrili hormon euforije - dopamin.

Evo još jednog, ovoga puta psihološko-sociološkog gledišta. Ovo će vas oboriti: glavni cilj evolucije je produženje vrste. Ona se produžuje seksualnim odnosom. Da bi došlo do tog odnosa, valja se zaljubiti. Dakle, i zaljubljivanje je stvar evolucijskog imperativa. Kako se zaljubljujemo? E, pa vidite, sedite u kafiću, i odjednom vam neka osoba, svakako, nesvesno, iz svojih polnih hormona pošalje malu izvidnicu, molekule feromona, koji onda razmenjuju informacije s vašim molekulima o međusobnom seksualnom podudaranju. Zavisno o veštini pregovora, stvari završe tako da se zaljubite ili obostrano ili jednostrano ili nikako.

U redu, ovo smo malo iskarikirali, no psiholozi se doista bave i takvim teorijama, a ima i kojekakvih drugih sličnih ili još luđih. Problem je u tome što su sve one manjkave. Stvar se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep, pa će ipak biti najbolje da i dalje "učimo iz vlastitih iskustava". (Ovde jedino ne vredi pravilo da je dobro učiti iz tuđih iskustava)

Ako se do pedesete nikad niste zaljubili, visoka je verovatnoća da i nećete. Ako ste vrlo zaljubljive prirode i praktički svako novo proleće donosi novu ljubav, nema razloga da i idućeg proljeća ne bude tako. Ako neko, uprkos vašoj silnoj želji da vas voli, ipak ne može to i nije u stanju, najbolje će biti da se fizički udaljite i - opet, prema sopstvenom iskustvu - bol će proći kroz nekoliko meseci. Važno je da je onoj drugoj strani dobro i da je živa.
Ako ste se zaljubili preko ušiju, uživajte i ne razmišljajte o tome šta će biti sutra.


Irena Zrinski