Sećate li se pesme „Samo jednom se ljubi, sve je ostalo varka...“?
Pre pedesetak godina ta je poruka poprimila obeležje pravog mita o ljubavi. Naši roditelji su pevali tu pesmu, igrali uz nju i zaljubljivali se, ne primećujući kako ih hipnotiše. Tako se neprimetno uvukla u njihov sklop verovanja, da su ne znajući počeli i da je žive. Posledice su za mnoge bile kobne.

Ako poverujemo da se samo jednom ljubi, odnosno da imamo pravo samo na jedan ljubavni izbor u svom životu, šta će biti posledica tog verovanja? Strah od moguće greške i razočarenja, sumnjičavost, kritičnost i nepoverenje, nesposobnost da se prihvate i prožive i prijatne i neprijatne emocije vezane za ljubavno iskustvo. Šta ako zavolim pogrešnu osobu? Što ako prokockam jedinu šansu? Moram otvoriti „četvore oči“ da mi se to ne dogodi.


Izbor partnera

I tako, postajemo kontrolisani i kritični. Čim primetimo nečije znakove naklonosti, odmah ćemo toj osobi početi da tražimo mane. Bolje da odmah otkrijemo sve što ne valja, pre nego što “poklonimo svoje srce”. Bolje da pobegnemo na vreme i sačuvamo svoju „kartu za ljubav“. A kad nešto grčevito tražimo, onda to i pronađemo. Nećemo biti svesni koliko lepih ljudskih osobina nismo registrovali i koliko nam je zanimljivih, emocijama bogatih iskustava promaklo jer to nismo tražili. Tražićemo i naći razloge za beg od bliskosti. I tako ćemo svoj život pretvoriti u čekanje „prave ljubavi“ i „idealnog partnera“.
A kako uopšte da otkrijemo koliko je neko pravi za nas ako ne dopustimo zajednička iskustva u najrazličitijim situacijama? Na prvi se pogled možemo jedino zaljubiti, ali ne i zavoleti. Zaljubiti se znači projektovati svoju bajku o princu ili princezi na neku nama privlačnu osobu, koju zapravo ne poznajemo. Ona nas privuče svojim izgledom, nekom osobinom ili veštinom, a mi joj pripišemo sve što želimo da ima.
Kako vreme prolazi, nastupa faza trežnjenja. Shvatamo da osoba u koju smo zaljubljeni nije onakva kakva nam se činila na početku.
Dopustimo li sebi da je upoznamo, otkrićemo njene stvarne kvalitete. Možda oni nisu kao u našoj bajci, ali to ne znači da su loši. Dopuštajući osobi da nam se predstavi, možda nas osvoji na neočekivan način. Tada će nam, možda, nešto drugo postati važno, nešto za šta do tada nismo ni znali da postoji. Ako se to dogodi, naša će zaljubljenost preći u ljubav. Prihvatićemo osobu i barem 70% njenih ponašanja. Ostalih 30% biće područje zajedničkog učenja, prilagođavanja, usklađivanja i ličnog razvoja.
Ako otkrijemo da osoba u koju smo se zaljubili nema osobine koje su nam važne, ako sa njom nemamo o čemu da razgovaramo, ako nemamo zajedničkih interesa i dodirnih tačaka, ako su nam vrednosni sistemi različiti, ako se međusobno ne razumemo i ne podržavamo, tada ćemo znati da je vreme za rastanak. Biće potrebno vreme da prebolimo i neće biti prijatno, ali kada odbolujemo, ponovno ćemo biti spremni za nov početak - samo što ćemo nakon takvog iskustva puno brže prepoznati ono što stvarno cenimo i volimo. Zaljubljivanje i odljubljivanje proces je sopstvenog rasta i formiranja kriterijuma. To je put ka emocionalnoj zrelosti.

Za ljude koji veruju da imaju pravo na samo jedan pokušaj, sve što je potrebno da se ljudi zbliže oni već smatraju pokušajem. Kada bi sa nekim provodili vreme, delili aktivnosti, iskustva i emocije, to bi već bila veza. I tako sebe dovode u paradoksalnu poziciju: započnu li bliskiji odnos sa nekom osobom, možda će potrošiti jedinu „kartu za ljubav“ na pogrešnu osobu, a ako ne, kako će saznati da li je ta osoba prava ili pogrešna? To je kao da pokušavate da plivate, a da se ne pokvasite. Rezultat je odgađanje i čekanje onoga pravog, a ti „idealni“ baš ne „rastu“ često. Što su bliže kraju reproduktivnog razdoblja i što im više otkucava „biološki sat“, to i potraga postaje paničnija. Iza pedesete polako odustaju, objašnjavajući sami sebi da bi “pristati na nekog ko nije idealan”, nakon toliko čekanja, značilo izneveriti samoga sebe. A nisu svesni da su sami sebe izneverili i izdali onda kada su sebi oduzeli pravo na greške i učenje kroz zaljubljivanje i odljubljivanje. Jer, kako mi učimo o ljubavi? Ljubeći! Nekad zaboli, nekad se razočaramo, ali smo svaki put kad odbolujemo zreliji i sposobniji razlikovati ljubav od iluzije.
 

Trajnost odnosa
 
A šta ako osobi koja veruje da se samo jednom ljubi partner umre? Ona to nikad neće preboleti i nikad neće započeti nov odnos, naprosto jer sebi to neće dozvoliti. To za nju nije samo gubitak voljene osobe, već je to i gubitak mogućnosti da voli do kraja života. Ljudi koji nisu prihvatili to verovanje, osećaće tugu, plakaće i žaliti, ali će se nakon nekog vremena smiriti i usmeriti prema budućnosti. Oni  koji su poverovali u tu predrasudu, nakon gubitka voljene osobe zapadaju u bezvoljnost, besciljnost, celi niz poremećaja funkcionisanja tela. Konačno ih znaju spopadati i misli o samoubistvu jer im je nesnosno godinama čekati smrt živeći bez ljubavi. Što je osoba više priželjkivala i kasnije veličala svoju ljubav, to će njen život nakon gubitka biti besmisleniji.

Isto se može dogoditi i kada se zaljubimo pa nas voljena osoba ostavi. Ako poverujemo da smo time potrošili svoju jedinu šansu za ljubav, sami ćemo sebe osuditi na život bez ljubavi. Ako ne, gubitak će nas ojačati i za nove dobitke - lakše ćemo prepoznati osobu koju možemo istinski prihvatiti i voleti.

Ljudi najčešće nisu svesni kada su i kako sebe osudili na život bez ljubavi. Primećuju da im se ljubav ne događa, da za nju nemaju vremena jer su npr. zatrpani poslom. Postanu predani svom humanitarnom radu, hobiju, političkim aktivnostima, sportu, nekoj verskoj zajednici ili bilo čemu drugom, samo da im ne pretekne vremena za razmišljanje o bliskosti. Neki ljudi mogu u svojoj glavi odvojiti seks od ljubavi i svoja seksualna lutanja smatrati samo igrom ili zadovoljavanjem potreba. Tada seks više nema nikakve veze sa ljubavlju, pa im je lakše opravdati svoje ponašanje.
I tako mi sami sa sobom igramo razne igre. Uveravamo se da to što smo do sada imali sa nekim i nije ljubav, jer nam se tako čini da svoje pravo na ljubav ipak nismo potrošili. Progonimo sami sebe svojim verovanjima, osuđujemo sami sebe na bol i oduzimamo sebi pravo na učenje i razvoj kroz sopstvena iskustva. A zašto? Samo zato što su nam tako rekli, a mi smo to prihvatili bez ikakve provere. Kao da vam sada neko kaže da ste pozeleneli i vi to prihvatite, umesto da se pogledate u ogledalo! Ograničenja su najvećim delom u našim glavama. Što više „eksera“ koji nam kvare život „izvadimo iz glave“, više će kreativnosti, zadovoljstva i mudrosti biti u našim životima.

A sada svako sebe može zapitati: Postoji li u mojoj prošlosti „najveća ljubav“? Ne najintenzivnija, već ona za koju bismo mogli reći da je prava, za razliku od svih ostalih? Ako je tako, znajte da je to prikriven način verovanja u jednu ljubav. Zamislite da ta najveća ljubav ima neku boju. Koja bi to boja bila? A onda se setite nekog drugog odnosa koji je nalikovao na ljubav. Koju bi boju imao taj oblik ljubavi? I možda još jedan odnos. Koju bi boju imao?Ljubav je kao i boje. Postoji cela paleta boja i njenih nijansi. Isto tako, postoji i cela paleta ljubavi i njenih nijansi. I tek kad ih dopustimo sebi, moći ćemo osvedočiti o tom bogatstvu. Svaka ljubav koju doživljavamo prava je i stvarna, kao i svaka boja u paleti boja.

Vesna Špalj, prof.


dodatak:
Savremeni psiholozi tvrde da bez EQ faktora (emocionalne inteligencije) ne vredi ni onaj opštepoznati IQ (opšta inteligencija). Istraživanje EQ - emocionalne inteligencije je hit u svetu, a trenutno naučnici pokušavaju da shvate kako se IQ i EQ (opšta i emocionalna inteligencija) uzajamno dopunjuju. Kada je reč o elementima uspeha u životu, tvrde da IQ (opšta inteligencija) čini oko 20 odsto uspeha. Ostalo zavisi od drugih faktora, kao što su pripadnost određenoj klasi, sreća, neurološki procesi u mozgu i, naravno, EQ – emocionalna inteligencija. Samosvest je od ključnog značaja za emocionalnu inteligenciju.

To je sposobnost da budemo srećni zbog onoga što osećamo. Samosvest je najvažnija, jer nam omogućava samokontrolu, koja nije važna zato da bismo ugušili osećanja, već zato da bismo sproveli ono što hoćemo.