Predrasude o ljubavi

Iako veliki broj ljudi ljubav proglašava ključnom za kvalitet odnosa i življenja, malo ko se trudi da o njoj sazna nešto više. O sistematskom učenju i upoznavanju ove složene pojave da i ne govorimo. Pretpostavlja se da će se svako od nas nekako snaći u životu, a baš to snalaženje, bez dovoljnog znanja o prirodi ljubavi i ljubavnog odnosa, rađa celi niz predrasuda o ljubavi.

Predrasude o ljubavi sistemi su verovanja o ljubavi, ljubavnom odnosu, sebi kao biću koje može voleti i biti voljeno, i o svom ljubavnom partneru. Temelje se na uveličavanju, umanjivanju ili ignorisanju elemenata stvarnosti, na poluinformacijama i iluzijama, te na strahovima i očekivanjima koji su proizašli iz starih emotivnih povreda. Siguran su put u nesrećan ljubavni život, razočeranja i ljubavnu bol. Preuzeli smo ih iz tuđih priča i poruka, iz filmova, tuđih iskustava ili smo ih sami formirali nakon razočarenja i ličnih loših iskustava. Iz tih iskrivljenih postavki izvodimo logične zaključke, osećanja i ponašanja koja ih povratno „hrane“ i opravdavaju, kako ih ne bismo zaboravili. Zbog toga ih zadržavamo, iako nam ne donose ništa dobro. Umesto da ih odbacimo, mi se nadamo da će u sledećem pokušaju sve biti baš tako kako očekujemo.
Izlazak iz začaranog kruga verovanja, razočaranja i ponovnih sličnih pokušaja započinje analizom i preispitivanjem tih verovanja. Kad otkrijemo zašto su to zablude, raspršiće se kao baloni od sapunice.     


Predrasude vezane za zaljubljivanje   

Tipična predrasuda vezana za zaljubljivanje glasi: „Ljubav uvek počinje zaljubljivanjem.“  Prvo treba da se zaljubimo pa će zaljubljenost preći u ljubav. Što smo zaljubljeniji, to će i ljubav koja iz te zaljubljenosti izraste biti intenzivnija i trajnija. Ako nema zaljubljenosti, onda neće biti ni ljubavi. Je li to baš tako?


Pogled kroz ružičaste naočare   

Priča o zaljubljivanju i bolnom odljubljivanju ima napretek. Događaju se ljudima koji zaborave da je zaljubljenost vanredno emotivno stanje u kojem gledamo kroz ružičaste naočare i vidimo samo ono što želimo. Sretnemo nekoga ko nas privuče fizičkim izgledom ili nekom poželjnom osobinom, a mi mu pripišemo sve one osobine i vrline koje cenimo i priželjkujemo. I uopste ne primjećujemo da smo zaljubljeni u svoju iluziju i projekciju, a ne u stvarno biće. Njegovim ponašanjima pripisujemo značenja kakva priželjkujemo da ih imaju i proglašavamo tu osobu posebno vrednom.
Zaluđeni smo i pomišljamo da smo konačno sreli »idealnog partnera« uz kojeg ćemo moći da ostvarimo sve svoje snove o «pravoj ljubavi». Naša projekcija je toliko snažna da kroz nju ne vidimo stvarnu osobu na koju sve to projektujemo. Ono što mi vidimo nema osnov u stvarnosti. To je odnos privida. A upravo zato što se objekat zaljubljenosti doživljava kao idealan, najznačajniji i najvredniji, intenzitet osećanja je maksimalan. Zbog njega su nam misli neprestano uz našu ljubav, mi maštamo, sanjamo, primećujemo samo ono što se uklapa u našu priču, potiskujemo sve ono što ne želimo registrovati i partnerove poruke tumačimo samo kako se nama sviđa. Ono što nas opseda nije sama osoba, već naša predstava o «idealnom partneru» i «pravoj ljubavi» koju smo pripisali svom izabraniku. Drugim rečima, sami smo sebe «zaludeli».
U vreme kada svoju idealizovanu sliku o «idealnom partneru i odnosu» projektujemo na objekat svoje zaljubljenosti, netrpeljivi smo prema svakom ko bi pokušao da nam ukaže na stvarnost. Naljutićemo se i na vrlo drage i bliske ljude, proglasićemo ih izdajicama, ljubomornima ili zavidnima na našu sreću. Učinićemo sve da zadržimo svoju iluziju. Ako u tom periodu donesemo važne životne odluke, greška će se umnožiti i obeležiti celi naš život. To najbolje znaju parovi koji su baš u vreme zaljubljenosti stupili u brak ili začeli potomstvo.
Ali, kako vreme prolazi, pravi lik i njegovo ponašanje polako će demantovati izmišljenu sliku. Iluzija će početi da se topi. Postepeno ćemo upoznavati pravo biće. Često njegove ili njene osobine uopšte ne liče na priželjkivane. Kažemo da nas je osoba razočarala, a zapravo smo mi razočarali sami sebe.
Druga mogućnost je da tada počnemo da upoznajemo pravu osobu. Možda ćemo otkriti njene stvarne vrline i lepotu nekog drugog tipa. Možda ćemo u njima prepoznati nešto važno i vredno na neki drugačiji način. Možda ćemo zbog toga osobu stvarno zavoleti.
Da, to je moguće. Ipak, češće zaljubljenost završava otkrićem da osoba u koju smo se zaljubili nije onakva kakvu smo želeli. Zbog toga ćemo biti veoma razočarani. Možemo čak i da je zamrzimo, smatrajući je krivom za naše bolno razočaranje. Isto tako je moguće da u njoj prepoznamo osobu koja nam se sviđa u dimenziji nedovoljnoj za ljubav, ali dovoljnoj za prijateljstvo.
Ako na potpuno isti način nastavimo da tragamo za drugim objektom svoje zaljubljenosti, razočaranjima neće nikad biti kraja, a ljubav će biti sve dalja od nas. To je zato što su ljubav i zaljubljenost dve potpuno različite pojave koje ne uslovljavaju jedna drugu. Pre nego što se zavole, osobe mogu biti sasvim ravnodušne jedna prema drugoj, mogu se simpatisati, biti prijatelji, čak biti i u konfliktu. Nije nužno da su zaljubljene.
A onda, jednog dana, otkriju da žele bolje da upoznaju jedno drugo, da im je zanimljivo da provode vreme zajedno, da im se sviđaju osobine te druge osobe, da tu osobu cene. Postaje im nekako posebno važna, počinju da vole stvarnu osobu i vezuju se za nju. Voljena osoba nije tu zato jer se boje da budu sami, već zato što im je lepše s njom. Bez nje mogu, ali ne žele. Uključuju je u svoj intimni svet i nedostaje im kada je nema. Kada se to dogodi, znamo da volimo.


Zaljubljivanje

Čemu onda služi zaljubljivanje? Ono je prirodan proces sazrevanja čoveka. Svako zaljubljivanje i odljubljivanje predstavlja po jednu lekciju o realnosti u odnosu na sebe, druge ljude i sam život. Sposobnost da vidimo i prihvatimo sebe onakvim kakvi jesmo, preduslov je za realan odnos prema drugima. Tek kad smo za to sposobni, moći ćemo da volimo i sebe i druge u punom intenzitetu. Nestaće potreba za iluzijom. Ostaće nam sposobnost da volimo.     

Vesna Špalj, prof.


dodatak:
Savremeni psiholozi tvrde da bez EQ faktora (emocionalne inteligencije) ne vredi ni onaj opštepoznati IQ (opšta inteligencija). Istraživanje EQ - emocionalne inteligencije je hit u svetu, a trenutno naučnici pokušavaju da shvate kako se IQ i EQ (opšta i emocionalna inteligencija) uzajamno dopunjuju. Kada je reč o elementima uspeha u životu, tvrde da IQ (opšta inteligencija) čini oko 20 odsto uspeha. Ostalo zavisi od drugih faktora, kao što su pripadnost određenoj klasi, sreća, neurološki procesi u mozgu i, naravno, EQ – emocionalna inteligencija. Samosvest je od ključnog značaja za emocionalnu inteligenciju.

To je sposobnost da budemo srećni zbog onoga što osećamo. Samosvest je najvažnija, jer nam omogućava samokontrolu, koja nije važna zato da bismo ugušili osećanja, već zato da bismo sproveli ono što hoćemo.