Dete vam može svakodnevno zagorčavati život, ne zato što je nevaljalo, već zato što želi da vam nešto kaže ili promeni tok događaja, a to ne može ili ne ume. Ponekad je potrebna pomoć da bi se odgonetnuli uzroci njegovog ponašanja
Kada protestuju - ucenjuju
Kada nismo kadri da rešimo neku tešku situaciju, najčešće se osećamo nemoćno. Tada smo obično potišteni, tužni, razdražljivi, besni. Kao najslabiji član porodice, dete je u sličnom položaju. Njegov opstanak zavisi od roditeljskog staranja i saosećanja za teškoće koje ima a nisu male. Ukoliko mu je uskraćeno razumevanje i oseti se ugroženim i zbunjenim, svoje nezadovoljstvo ili strah ispoljiće kroz plač, bes ili na neki drugi način.
Piškiće u krevetu ili po ćoškovima stana, boleće ga stomak ili glava kad god mu je potrebna pažnja i uteha. Ako ti pokušaji skretanja pažne ne urode plodom, može vam svakodnevno zagorčavati život, ne zato što je bezobrazno, već zato što želi da vam nešto kaže ili promeni tok dogođaja, a to ne može ili ne ume.
Udaraju na slabe tačke
Dete je zavisno, ili je u poziciji zavisnosti zato što ne može da brine o sebi. Roditelji imaju obavezu da se staraju o njemu, ne samo da bi preživelo, već i da bi se pripremilo za život i sačuvalo od opasnosti. Detetu pripadaju uslovi za normalan razvoj kao i pomoć u savlađivanju veština i sposobnosti predviđanja, usvajanje dobre slike o sebi. To su zadaci roditeljstva, kaže prof dr Aneta Lakić, neuropsihijatar, načelnik službe za psihijatriju Klinike za neurologiju i psihijatriju dece i omladine.
Roditelji mogu te svoje zadatke da obavljaju u skladu sa uzrastom deteta, ili neodgovarajuće, kada su obaveze prema detetu preuveličane i neusklađene s njegovim realnim potrebama. Naime, roditelji često iz najboljih namera rade protiv deteta. A ono, nemoćno da ispuni roditeljska očekivanja, pribegava kažnjavanju oca i majke na različite načine. Pri tome se o kažnjavanju može samo uslovno govoriti, budući da dete, naročito u mlađem uzrastu, nema jasnu svest o svojim postupcima i njihovim posledicama.
To nije otvoreno kažnjavanje, naglašava dr Lakić, i retko se fizički ispoljava. U igri osvajanja moći, dete koristi one mehanizme koji su mu uzrasno dostupni. Ako je malo, može se bacati po podu ili vrištati ispred izloga, dok će se ono predškolskog i mlađeg-školskog uzrasta, možda žaliti na stalne bolove u trbuhu kojima se ne može pronaći organski uzrok.
Starije dete može ispoljiti drugačije poremećaje ponašanja ili bežati iz škole. Ti poremećaji se najčešće manifestuju razbijanjem i uništavanjem stvari, a mogu se javiti i u obliku verbalnih pretnji i zastrašivanja. Suština ovog kažnjavanja je korišćenje slabih tačaka roditelja, kao što je zabrinutost za zdravlje ili život deteta kao što je na primer ucena: “ako mi to ne učiniš, ili ako mi ne popustiš - ubiću se".
Obrazac ponašanja
Često kažnjavanje roditelja proizilazi iz nemogućnosti normalne komunikacije u porodici. Budući da je porodica promenljivi relacioni sistem, odnos moći i njena preraspodela među njenim članovima je važan činilac funkcionisanja. Neravnoteža u ovim relacijama je osnovni razlog potrebe dece da kažnjavaju roditelje. U porodici u kojoj su narušeni bračni odnosi, dete pokušava da razreši problem tako što će svojim postupcima angažovoti roditelje.
- U porodici gde su odnosi poremećeni dete nije kadro da se izbori sa situacijom. Njegov najveći strah je - strah od smrti. Razmišlja: „volim ih oboje, ne mogu da odredim ko je bolji. Ako tata i mama nisu u dobrim odnosima, umreću od gladi, smrznuću se od hladnoće, biću napušten u nepoznatom svetu". Zato nastoji da stvori novu situaciju, makar i na svoju štetu i može na različite načine da žrtvuje sebe.
Postaje „crna ovca" porodice, ili ima hronične zdravstvene teškoće.
Zašto deca neprimerenim ponašanjima izražavaju svoj protest prema roditeljima? Dete ne razmišlja, ono posmatra i oseća, objašnjava profesor dr Lakić.
Iako se to ne vidi na prvi pogled i u najranijem uzrastu mogu dobro da «pročitaju» slabosti roditelja, ili da ih imitiraju. Naime, često je model ili način kažnjavanja roditelja obrazac ponašanja preuzet od oca ili majke. Svaki put kada je besno, lupaće vratima ili će bacati stvari po kući kao što to radi i otac ili će ga, kao majku, zaboleti stomak ili glava.
"Da ti ja kažem"...
Fizički nasrtaji dece na roditelje su retki. Prisutni su u porodicama gde je takav način ponašanja uobičajen za rešavanje problema. Deca koju su roditelji zlostavljali, kažnjavaju roditelje na sličan način. Sa svih tih pozicija detetovo neadekvatno ponašanje je njemu samom pomoć u rešavanju problema, put da dopre do roditelja i upravlja njima. To nije dobro, ali je to za njega jedini način.
U doba adolescencije različiti oblici protesta se nastavljaju. Adolescenti često iskušavaju roditeljsko strpljenje. Najviše nas nerviraju kada nas podsećaju na naše postupke i to baš one koje su nam doneli neuspeh ili životno nezadovoljstvo, kaže doktorka Lakić. Odvajanje od roditelja je normalni životni put. Mladi tog uzrasta žele da budu drugačiji, svoji, da pripadaju kulturi vršnjaka, a prvi koraci izlaska u stvarni život su neizvesni, nepredvidivi i praćeni stalnom promenom raspoloženja. To svi znamo, ali u svakodnevici i dalje su na delu drugačiji roditeljski stavovi: treba da ga uplašim za njegovo dobro, da ga izbijem, da zna da je pod kontrolom, ne treba da mu verujem, treba da ga zaštitim od pića, alkohola, droge, lošeg društva. Razgovori s detetom najčešće počinju rečima: «Slušaj, da ti ja kažem!» A treba učiniti upravo obrnuto, saslušati dete bez komentara, dozvoliti mu da kaže sve što misli i oseća, a zatim mu predložiti zajedničko traganje za rešenjem. Trebalo bi ga podržati u onome što mu ide, a ne u skladu s našim ambicijama koje će od njega napraviti nesrećnu osobu. U suprotnom, adolescent će razmišljati: «Sad ću da te uvredim, pa ćeš da me primetiš i saslušaš». Takvo, neprijatno suprotstavljanje roditeljima donosi trenutni doživljaj moći, a nastalo je iz dubokog osećanja nemoći.
Ne postoji idealno roditeljstvo, ističe naša sagovornica, budući da svaki period ima svoje teškoće i zahteva njihovo dobro poznavanje. Dečije kazne ili protesti proizilaze iz neodgovarajućeg roditeljstva, odraz su prolazne ili stalne porodične krize, ali i slika poremećenih odnosa. Pa ipak, dok «ne dogori» niko ne odlazi stručnjaku. Tek kada je postalo nepodnošljivo i roditelji postanu nemoćni pred sopstvenim detetom, traže stručnu pomoć. Do pronalaženja osnovnog problema se teško dolazi, a ni rešenje se ne dobija gotovo, na tanjiru. Po rečima profesorke Lakić, porodičnom terapijom dobijaju se smernice da bi se lakše savladali problemi koji nam se čine nerešivim.
Vera Bošković
