Retko koji roditelji nisu poželeli da im deca budu uspešna i srećna. Zbog toga sve češće nastoje da im osiguraju što bolje uslove učenja i razvoja. Uključuju ih u igraonice i predškolske grupe da bi se socijalizovali i rano počeli da razvijaju sposobnosti. Deca još ne znaju da čitaju, a već odlaze na kurseve stranih jezika i informatičke radionice.
 
Kuće su prepune didaktičkih igračaka koje podstiču razvoj inteligencije. Sve je to važno jer većina ljudi pretpostavlja da je znanje + inteligencija = uspeh i zadovoljstvo. Ali, da li je to zaista tako?


Inteligencija i uspešnost
 
Pre dvadesetak godina ta je pretpostavka navela poslodavce da pri zapošljavanju koriste i testove inteligencije i znanja sa određenog specijalističkog područja. Odabrali su ljude sa najboljim rezultatima i očekivali pun pogodak. Ali, praksa je pokazala nešto neočekivano: mnogi ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije u praksi, dakle na poslu i u privatnom životu, nisu bili ni uspešni, ni zadovoljni. Pokazalo se da klasična inteligencija (IQ) jednostavno nije dovoljna za postizanje uspeha i zadovoljstva u životu.
Visok stepen klasične inteligencije znao je čak da se pojavljuje kao ometajući faktor jer su natprosečno inteligentni ljudi u svojim glavama vrlo brzo povezivali različite elemente, shvatali i brzo se orijentisali, pa nisu mogli da prihvate da za to isto, nekim drugim, prosečnim ljudima treba mnogo više i truda, i vremena. Zbog te, kako kažu, «sporosti» i «nesposobnosti», prosečni ljudi su ih veoma nervirali. Nisu mogli da budu strpljivi, tolerantni i kooperativni. Pokazali su se izvrsni kao istraživači i inovatori. Ali, tamo gde je trebalo motivisati ljude, rukovoditi projektima, taktizirati i stvarati sinergiju grupe, bili su čak izrazito neuspešni, prekritični i nerealnih očekivanja.
Osim toga, vrlo ineligentni ljudi pokušavaju primeniti logiku i na područja u kojima vladaju emocije. Zbog toga često ostaju iznenađeni ljudskim ponašanjima.
Tragajući za ključem uspešnosti i zadovoljstva, naučnici su počeli da proučavaju uspešne ljude u različitim područjima življenja i otkrili da su najčešće prosečno inteligentni, obrazovani, ali se pored struke bave i nekim hobijem, plene pažnju šarmom i toplinom, čuju i poštuju sagovornike, otvoreni su za različite informacije i stavove, kooperativni su, istrajni i srdačni, taktični i strpljivi. I, konačno, znatno su češće u kontaktu sa svojim emocijama, poštuju ih i razmjenjuju u komunikaciji.

Sposobnosti i veštine koje oni imaju nisu deo nastavnih sadržaja. Razvili su ih zahvaljujući svojim uzorima.


Proces modeliranja

A ko su najveći detetovi uzori? To su roditelji!
Tek kasnije to postaju druge odrasle osobe koje se bave detetom, zatim vaspitači i učitelji i konačno vršnjaci i idoli. Deca se s njima identifikuju, nesvesno ih imitiraju i usvajaju njihove obrasce mišljenja, osećanja i ponašanja. Čak i kada se bune protiv njih, kada pokušavaju da budu dijametralno suprotni od njih, ipak najpre usvajaju osnovni model.
I zato se kaže da je primer najsnažnije vaspitno sredstvo. Želite li da vaše dete razvije strpljenje kao svoju osobinu, nemojte ga terati da bude strpljivo. Pokažite mu svojim primerom, pa tek onda objasnite zašto je važno biti strpljiv. Reči koje nisu podržane vašim postupcima, proći će pored deteta. Nije lako biti strpljiv. Kad dete čini neku nesmotrenost, udahnite i svesno izdahnite pre reagovanja. To će vam pomoći da se priberete.
Detetu nije svojstveno da bude dobar slušač. Ono je centar svog sveta i taj prirodni egocentrizam ne bi trebalo suzbijati pre šeste godine. Ali, to ne znači da mu ne trebamo biti dobar primer. Ako ga zamolimo da nas sasluša do kraja, ako ga mi ne prekidamo svojim izjavama, ako ne završavamo njegove rečenice, ni ono to neće naučiti da radi. Prijatan glas, obojen toplinom, radošću i ljubavlju, ostaviće trajan zapis u kasnijim detetovim izražajnim repertoarima.
Tolerantnost je takođe osobina koju možemo razvijati u svom domu. Kada deci pričamo o drugačijim običajima, pokazujemo znatiželju za neobične načine življenja, objašnjavamo zašto nam je nešto neobično bez vrednovanja (kada sami tolerišemo različite stavove i poglede), primerom učimo dete da njegovo nije ni bolje, ni lošije od tuđeg, već je naprosto drugačije. Tako ga pripremamo da može u svoje repertoare da uključi sve što smatra plemenitim i dobrim, bez obzira na to iz kojeg je izvora. S vremenom će naučiti da može razumeti druge i onda kada se ne slaže s njihovim izborima.
Pozivajući dete da samo da predloge i vodeći ga pitanjima prema konstruktivnim rešenjima, učićemo ga da svoju pažnju usmeri na zajedničke ciljeve. Ako umesto naređivanja zamolimo pomoć od svog deteta kako bismo ostvarili zajedničku dobrobit, dete će se ponositi što učestvuje u zajedničkom projektu. Postaće toliko kooperativno koliko smo mi odrasli spremni prihvatiti njegovu saradnju.
Istrajnost je osobina o kojoj bitno zavisi buduća uspešnost. Deca bombardovana mnogim informacijama neretko svašta započnu pa nakon nekog vremena odustanu od svojih aktivnosti. Iako ih nije mudro prisiljavati na nešto što im se ne sviđa, nakon pete godine važno ih je podsticati i motivisati kako bi savladavali zaokružene celine. Npr. ako krenu na hor, treba im objasniti da ne mogu da se ispišu bilo kada, već da ta aktivnost traje najmanje školsku godinu. Istrajnost se razvija završavanjem bojenja jedne stranice pre nego što se krene na sledeću, pri izradi različitih predmeta od papira ili priručnih materijala, pisanju zadataka i sl. Naša istrajnost da budemo uz dete dok ne usvoji korisne navike, urodiće i njegovom istrajnošću.
Potkupljivanje deteta i obećanja da će nešto dobiti ako nešto učini, ili da će nas usrećiti ako na nešto pristane, pomiču njegovu pažnju s aktivnosti na spoljašnje dobiti. Učimo ga da je to što čini nevažno ili nezanimljivo, teško ili čak glupo, ali je to potrebno da se otrpi radi drugih dobiti. Ali ako mu objasnimo zašto radimo to što radimo, koji je smisao neke aktivnosti, ako sami izrazimo zanimanje, uzbuđenje i radost zbog primene njegovih sposobnosti, dete će razvijati unutarnju motivaciju. To je jedina motivacija koja nas pokreće i rad pretvara u zadovoljstvo. Npr.: kako je super kad ti i ja obrišemo prašinu, pa nam cela kuća miriše na čisto i nigde nema onih teških mirisa ustajalosti. Sedni pored mene i pogledaj, udahni punim plućima miris čistoće...
Na isti način i naša će taktičnost, mudrost, srdačnost, društvenost, komunikativnost i mnoge druge vredne osobine naprosto preći sa nas na našu decu, ako ih živimo u svom domu i ako uspemo da podelimo sa decom osećaje i lepotu svog unutarnjeg sveta.

I, kako kaže Robert Fulghum: “Ne zabrinjavajte se što vas deca često ne slušaju, brinite što vas stalno posmatraju.”
 
 
Vesna Špalj, prof.