BERLIN (DW) - Pre tri godine Monika Cimerman gledala je povremeno iz dosade i znatiželje prodajni magazin na televiziji. Veoma retko bi i poručila nešto od onog što je nuđeno. Ali, kada su počele svađe sa mužem i kada je brak počeo da se klima sve češce je posezala za telefonom i poručivala nešto. Tridesetogodišnja Monika uzalud je pokušavala da se uteši kupovanjem skupog nakita ili modernih uređaja za kuhinju. Istovremeno, rastao je svežanj neplaćenih računa.
Monika Cimerman je tipičan primer takozvanog šopaholika. Ona kupuje opsesivno kao što neko uzima drogu ili puši i takvih slučajeva sve je više u bogatom delu Evrope. Uši Grob, šefica savezne Psihoterapijske informativne službe svakodnevno ima posla sa takvim osobama koje ne znaju šta bi sa sobom i kaže:
"Zavisnost od kupovanja prepoznaje se po tome što neko ima neodoljivu potrebu da nešto kupi – kao da će smak sveta ako to ne učini. Potpuno se gubi samokontrola. Nije reč samo o tome da se nešto nabavi, da kupovinom čovek sebi pričini zadovoljstvo ili prevaziđe frustraciju, nego je u pitanju apsolutna zavisnost od kupovanja”, kaže Grobova.
Prema istraživanjima univerziteta Štutgart - Hoenhajm 5 % nemačkog stanovništva u veoma velikoj meri ispoljava tu vrstu zavisnosti, 20 % u značajnoj meri. U poređenju sa zavisnošću od alkohola ili droge, zavisnost od kupovine je relativno neupadljiva bolest. Ostaje dugo neprimećena – i od osobe u pitanju i od njene okoline, jer se u današnjem društvu kupovanje odobrava i podstiče. Ali, ta vrsta zavisnosti samo je vrh ledenog brega – najčešce u osnovi je duboka depresija. Uši Grob kaže:
"S jedne strane to predstavlja izvestan podsticaj, osoba kaže sama sebi: važna sam, nagradila sam se za nešto. Mnogima kupovanje predstavlja zadovoljstvo, kao kupcu čoveku posvećuju pažnju, trude se oko njega, on je neko i nešto u radnji. Ima zavisnika koji robu poručuju kući kako bi otvarali lepe pakete, jer im inače niko ne šalje pakete”.
Kupovanjem šopaholik pokušava da očuva duševnu ravnotežu i da popuni prazninu koju oseća. Do samog predmeta kupovine nije mu stalo – zavisnici kupuju stvari koje im, zapravo, ne trebaju. Često, one neraspakovane završavaju u ostavi ili ormanu i – na kraju – u kanti za smeće. Teško je reći za šta se zavisnici od kupovine najčešće opredeljuju i Uši Grob kaže:
”To je nespecifično kod te vrste zavisnosti – ona može da se usmeri na bilo šta. Žene nisu veće zavisnice od muškaraca. One samo kupuju druge stvari – kozmetiku, odeću, dok muškarci odlaze u prodavnice auto-delova ili tehnike”.
Međutim, za razliku od muškaraca, žene su spremnije da priznaju zavisnost od kupovine i zato se misli da su one podložnije zarazi. Uši Grob kaže da se zavisnost pojavljuje u svim starosnim grupama i svim društvenim slojevima:
”Oni sa višim obrazovanjem lakše izlaze na kraj sa zavisnošcu, jer jednostavno imaju veće prihode. Ali, ima siromašnijih ljudi koji se u toj meri zaduže da njihove porodice jedva preživljavaju”, kaže Grobova.
Slanje robe poštom u velikoj meri pojednostavljuje kupovinu. Roba izabrana posredstvom Interneta, prodajnih magazina na televiziji ili kataloga sada može da se plati i kreditnom karticom ili kupi na otplatu. Sve to olakšava da neko postane zavisnik od kupovine, odnosno pogoršava situaciju onih koji su vec zavisnici. Zahvaljujući pomenutim načinima plaćanja robu mogu da kupuju i oni koji, zapravo, više nemaju od čega da kupuju. Dug raste, a time i depresija i tako se zatvara začarani krug iz koga može da se izađe još samo uz pomoć stručnjaka. Prvi korak jeste da čovek sam sebi prizna da je bolestan. Prema rečima Uši Grob to i jeste najteže.
N.Baeva
