Ubiću se ako nešto ne kupim
Mnoge žene kupovinom kompenzuju ogromne vremenske i emocionalne praznine. Na taj način olakšavaju sebi ne dozvoljavajući da misle o ličnim promašajima

Poneka krpica, rumenilo ili karmin, makar plastična šnala za kosu... Većina žena ne pravi pitanje - važno je samo da se nešto kupi. Potrošačka, zapadnoevropska civilizacija doživela je svoj vrhunac u bolesti karakterističnoj za 21. vek - zavisnost od kupovine.

Nije bolest? Američki psihijatri ne bi se sa tim složili. Napredni Amerikanci, ne samo da su prvi oboleli od ove "opake bolesti", već su je i prvi prepoznali kao specifičan oblik zavisnosti. Svi simptomi su tu: neodoljivi poriv, zadovoljstvo kada se potreba zadovolji, apstinencijalna kriza...

- Ja zaista kriziram kada nešto ne kupujem. Najviše sam u stanju da izdržim nekoliko dana. Najgore mi je kad potrošim celu platu, pa mogu samo da gledam. Tada danima obilazim radnje i pravim planove šta ću sve da kupim kada dobijem platu, i tako se "hranim". Onda, u jednom trenutku, više ne mogu da izdržim: puknem i pozajmim pare od bilo koga, krišom uzmem mamine čekove ili, čak, potrošim bukvalno poslednje pare u radnji za 89 dinara neku glupost koja mi uopšte i ne treba...Prosto moram nešto da kupim! - otvoreno govori o svojoj zavisnosti Teodora Longinov, 30-godišnji politikolog, svesna da njena navika da kupuje nije zdrava, ni normalna.

Uzroci, međutim, kako stručnjaci objašnjavaju, mogu biti razni: od običnog neraspoloženja, preko hronične depresije, sve do veoma ozbiljnih emocionalnih i psiholoških problema.


Sreća bar na trenutak


- Mnoge pacijentkinje tvrde da je kupovina za njih jedini način da izađu iz depresije, ili da je spreče. Na ovaj način one zapravo skreću sebi pažnju sa svakodnevnih briga i problema. Osećanje zadovoljstva prilikom kupovine čini ih srećnim makar na trenutak. Tako, kupujući, one sebi podižu prag tolerancije na svakodnevne frustracije - objašnjava kako funkcioniše mehanizam hiper kupovine dr Danijela Tiosavljević, psihijatar i asistent na medicinskom fakultetu. Takav je, i Teodorin slučaj, dodaje dr Teosavljević.

- Stvarno jeste! Ja kupujem zbog opšteg osećanja nezadovoljstva. Ranije, kada sam bila zadovoljnija svojim životom, kupovala sam znatno manje, a efekat kupovine je trajao duže. Umela sam i po dva meseca da budem srećna zbog dobre kupovine. Tako je bilo kad sam od svoje plate kupila ugradnu rernu - bila sam toliko srećna i ponosna da sam je svima, ali bukvalno svima pokazivala. I tako cela dva meseca! Danas, kada nešto kupim, ma koliko mi se u početku sviđalo, prođe me za dva dana - dodaje Teodora.

Situacija je još ozbiljnija kada je uzrok ovakvom magičnom kupovanju neki dublji psihološki problem. U tom slučaju, uzdržavanje od ovog poroka još teže pada.

- Hiper-kupovini su posebno sklone one žene ili devojke koje imaju ogromnu emocionalnu prazninu u životu, pa tu emociju vezanu za partnera koji ne postoji kompezuju osećanjem da nešto rade na sebi, kupujući. Sati provedeni u šopingu treba da zamene, kompenzuju vreme provedeno sa partnerom koji ne postoji. Trošeći vreme bazajući po radnjama, one sebi ne dozvoljavaju da misle o ispraznosti sopstvenog života - tvrdi dr Teosavljević.


Prodavnica kao zamena za seks

Mnoge žene lako će se prepoznati u ovom opisu. Ivana, arhitekta po obrazovanju, primetila je da napade želje za trošenjem para dobija upravo kada nema dečka. Osim toga, baš tada najviše kupuje razna sredstva za ulepšavanje - od garderobe do šminke i pomada.

- Imam utisak da naj način činim nešto za sebe, da se usavršavam. Naravno, dok stignem kući, shvatim da sam uradila čistu glupost, ali već je kasno. Grize me savest, ali u sledećoj krizi opet uradim isto - dodaje Ivana.

Nije, dakle, svejedno na šta zavisnik odabere da potroši svoj novac. Izlišno je reći da stvarna potreba na taj izbor uopšte ne utiče. Pre nego što se udala, Teodora je, na primer, daleko više kupovala garderobu nego što je to sada slučaj. Danas, a posebno u danima kada su pare već pri kraju - kupuje cveće. Tanja, s druge strane, s obzirom da je već blizu tridesete, a još nije udata, smatra da je opravdano što i dan danas najviše troši na garderobu, kozmetiku, solarijum... Problem je, kaže ona, jedino to što, uprkos tolikom novcu potrošenom na ulepšavanje, i dalje ostaje nezadovoljna svojim izgledom! Psihijatri, naravno, i za to imaju naučno objašnjenje.

- Žene koje najviše para daju na krpice svesne su sopstvenih unutrašnjih nedostataka i pokušavaju, na ovaj način, radom na svojoj spoljašnjosti da poprave sliku o sebi pred drugima. Još češće one, zapravo, žele da poprave sliku o sebi u sopstvenim očima, a to je, naravno, nemoguće - objašnjava dr Tiosavljević. Nezadovoljstvo sobom nije jedini razlog ovakvom maničnom trošenju para na krpice. Jer, postoje i takvi ljudi, dodaje dr Tiosavljević, koji prosto imaju autentičnu potrebu za estetskim savršenstvom.

Došavši sa zapada, kao autentični izraz potrošačke, hedonističke civilizacije, hiper kupovina lepo se "primila" u Srbiji, koja je poslednjih godina plodno tle za sve zapadne trendove - a naročito one glupe. Tako se i zaraza ove opake bolesti širi munjevitom brinom, za šta su, slučajno ili ne, posebno zaslužni američki filmovi.

- Sredstva masovnih medija svesrdno podržavaju ovu zavisnost. Pogledajte samo super popularnu seriju "Seks i grad" - glavne junakinje u gotovo svakoj epizodi traže spas i utehu od promašenih izlazaka i ljubavnih problema kupujući preskupe krpice na Menhetnu, cipele 400 dolara... - dodaje dr Tiosavljević.

Međutim, kako Beograd nije Njujork, kako ovdašnje dame zarađuju daleko manje od svojih sapatnica u Americi - nastaju problemi.

- Mnogo volim da kupujem, ali me finansije ograničavaju tako da sam dvostruko nesrećna! - zavapila je Ivana.

Osim toga, pod uticajem podneblja i specifičnog srpskog mentaliteta ova bolest je u Srbiji mutirala.

- Kada je o našim ljudima reč, mnogi "zavisnici od kupovine" bacaju se u trošak iz čistog inata ili zavisti: "Ako može moj komšija nešto da ima, e mogu vala i ja!" Tipično balkansko rezonovanje - dodaje dr Tiosavljević.


I muškarci skloni bacanju para

U svemu ostalom, ovdašnji zavisnici od kupovine ne razlikuju se ni počemu od onih u svetu. Tako i ovde većinu obolelih čine žene.

- To nije slučajno. Mada smatram da su žene "jači pol" u odnosu na muškarce, po pitanju emocija one su daleko komplikovanije, pa su zato sklonije depresiji, a samim tim i ovakvim oblicima zavisnosti. - tvrdi dr Tiosavljević.

Ali, od svakog pravila postoji naravno i izuzetak. Iako nije uobičajeno, postoje i muškarci koji su skloni da bacanjem para na budalaštine popravljaju sebi raspoloženje.

- Muž moje najbolje prijateljica to stalno radi. Tako, kada je ona bila pred porođajem sa prvim detetom, ostali su gotovo sasvim bez para... Međutim, desi se da jednog dana njen muž, inače privatnik, zaradi veću količinu para i umesto to da donese kući, on ode u radnju i kupi testeru! Ona je poludela! Tako se nastavilo i kasnije - od 1500 eura, koliko mesečno zaradi, makar 1000 postroši na neke gume za motor, alate i ostale gluposti... Ona je probala da i sama to uradi, ali, prosto, nije išlo, nije mogla da uživa u kupovini. Materinski instinkt i briga za porodicu kod nje su jača osećanja od poriva za kupovinom - dodaje dr Tiosavljević.

I konačno, pesimistički zaključak - leka za hiper kupovinu nema. Jedino što psihijatri mogu preporučiti jeste - upornost i uzdržavanje. Pa ko izdrži...!