Iako je Tea Obreht, „mlada književnica koja obećava“, već najavljivana i očekivana kao nov uspešan romanopisac, svojim prvencem ona je apsolutno iznenadila pre svega književni svet Amerike. Ako imamo u vidu ono na čemu se poslednjih decenija ponajviše zasniva američka „probitačna“ knjiga – a to je određeni skup komercijalnih propisa, kakav se uči na kursevima kreativnog pisanja – kao i veliko odstupanje Tigrove žene, u smeru originalnosti teme i visokog kvaliteta proze, od tržištem zadatih uslova, još jasnije ćemo shvatiti koliko je ogroman ovaj ne uspeh već podvig mlade Tee Obreht. Štaviše, uvođenje „balkanske teme“ u jedno književno područje koje nema zanimanje ni za jednu takvu priču ukoliko ona ne podrazumeva i određen politički i politizovan stav, označava možda i izvestan mali prelom u stavu zapadnog čitaoca i kritike prema književnosti malih zemalja. Rođena u Beogradu a odrasla u Americi, Tea Obreht je sigurnim potezom i hrabrim spisateljskim postupkom u najmanju ruku uzdrmala mit o „zanimljivim“ i „nezanimljivim“ temama, te potvrdila da klasična proza i dalje za čitaoca ima neuništivu draž.

O Tigrovoj ženi već se pojavio značajan broj kritičkih napisa, svih odreda pozitivnih, čak ushićenih, no u priličnoj meri neusaglašenih kada treba svrstati ovaj roman. Dok ga jedni tretiraju kao „magijski realizam u tradiciji Gabrijela Garsije Markesa“ ili Isaka Baševisa Singera, drugi procenjuju da je više reč o „jednom izuzetno gipkom istraživanju alegorije i mita“. Možda je najpribližnija istini tvrdnja kritičara Njujork tajmsa: da „nije nužno vraćati se vekovima unatrag da bi se pronašla istorija transformisana u mit; taj proces može se odigrati i u rasponu jednog ljudskog veka ukoliko imamo darovitog posmatrača koji će ga zabeležiti“. No nas će najviše zanimati viđenje ovog romana iz ugla našeg čitaoca, koji je bio upravo taj posmatrač sve i ako mu je nedostajao dar da zabeleži, i koji je ključne pripovesti Tigrove žene doslovno proživeo. Iako se Balkan nigde izričito ne pominje (sem Dunava na jednom mestu), iako mesta i ljudi nose drugačija imena, u ovom više no minuciozno oslikanom pejzažu bivših republika smenjuju se dva sloja: sloj faktografske realnosti (pripovest glavne junakinje Natalije o njenom posleratnom putovanju, te njene reminiscencije na rat) i sloj mita, pre svega folklornog. Dešifrovanje ove knjige počiva tačno u međusobnoj postavci ta dva sloja i u njihovoj oprečnosti/prožetosti. Neobično će, međutim, našem čitaocu biti kada otkrije da „suvi faktografski sloj“ mnogim elementima odstupa od faktografije, te da „magijski sloj“ u velikoj meri i dalje čini realnost našeg podneblja. Moguće je da je to onaj delić koji zapadnom kritičaru izmiče da bi sagledao u potpunosti ovaj roman. U svakom slučaju, to izvitoperavanje realnog i magijskog do tačke stapanja, u funkciji književnog postupka, i daje veličinu ovoj knjizi i razlikuje je od proste stilske obrade hronologije činjenica. Poenta Balkana je uspešno obuhvaćena, data kroz možda drugačiju perceptivnu ravan, ali izvesno i neprikosnoveno istinita u svojim zaključcima.

Okvirnu priču Tigrove žene čini, kako je već rečeno, pripovest mlade doktorke Natalije: njeno putovanje u nekada svoju a sada susednu zemlju, u okviru humanitarne misije. Napregnutost prvih stranica – oprezno stupanje akterâ oko svih bolnih i mučnih tema, kao po minskom polju, i neizvesnost neznanja šta ko kome misli, a što će majstorski biti ostavljeno da lebdi u vazduhu sve do poslednjih stranica – dvostruki je uvod: u pomenutu „faktografsku“ priču o ratu i njegovim produženim dejstvima na ljude, te u „magijski“ sloj koji započinje smrću Natalijinog dede u nepoznatom mestu, pod nepoznatim okolnostima. U ovom drugom sloju pripovesti smenjuje se više povezanih priča, pretežno zasnovanih na folklornoj mitologiji glišićevske vrste, ali i na epici narodne poezije: pre svega stožerne pripovesti o besmrtnom čoveku i o Tigrovoj ženi. No u obe te priče-okosnice prepoznajemo realističke i realistične elemente, „seosku urbanu legendu“ koja je ipak na osnovu nečega morala nastati, i zapravo baš te sekvence i jesu one koje prikazuju rat u onoj najstvarnijoj ravni, gledanoj iz ugla onostranog. U „međupričama“ – o Dariši Medvedu, o kasapinu Luki, o apotekaru – Tea Obreht se pak prividno bliži faktografskom izlaganju lokalnih narodnih predanja, ali otkrivajući rečeni duboki svet epike, zajedno s junacima natprirodnih atributa. I da se vratimo faktografskom okviru kako bismo zaokružili predstavu o slojevima ove knjige: prožet praktičnom magijom koja sa sobom nosi odjek Homoljskih planina, te apsolutno bajkovitim scenama koje potvrđuju da je realnost ponekad fantastičnija od svake fantazije, on dovršava i sastavlja uroborni zamršeni krug balkanskih ratovanja u kojima se ni mit i zbilja više ne mogu razdvojiti, baš onako kako se nikad ne mogu razdvojiti i rasplesti ni svi zajednički koreni ovog podneblja. „Ovaj rat se nikad ne završava. Bio je tu kad sam ja bio dete, i biće tu sa decom moje dece“, reći će Natalijin deda u trenutku ogorčenja. No sveta služba koju obavljaju i Natalija i on sam, i mnogi drugi učesnici ove pripovesti, kroz žrtve htonskim silama da bi se umilostivila sudbina živih, da bi se našao za telesnu ili duševnu boljku lek – sama po sebi mitska, epska, nadstvarna – ono je što optrajava i što je ključ razumevanja za ovo delo. Balkan je proživeo mnoge priče kojima niko drugi ne bi verovao, priče koje se nikome drugome ne pričaju. Srećom po Balkan, po savremenu književnost, po modernog čitaoca – Tea Obreht ovu priču nije sačuvala samo za sebe.
 
 
 
„Zanosno nijansiran a svež i snažno napisan… Ovaj kompleksni, uzvišeni i predivno oblikovani prvenac spisateljice sa Njujorkerove liste dvadeset najboljih pisaca do četrdeset godina najtoplije preporučujemo svakome koga zanima savremena proza.“
Library Journal
 
„Tea Obreht je najuzbudljivije književno otkrovenje za mnoge minule godine.“
Kolum Maken
 
„Roman prvorazredne lepote, izuzetno iskovan, čaroban. Tea Obreht je nadmoćan mladi talenat.“
T. K. Bojl
 
„Čudo od lepote i mašte. Tea Obreht je neizmerno darovit pisac.“
En Pačet
 
„Kad se čita žarko iščekivani prvi roman proslavljenog dvadesetpetogodišnjeg pisca, teško je, možda i nemoguće ne pomisliti na njegovu mladost, podsvesno ne tražiti neku potvrdu nedozrelosti, neiskustva i razmetljivosti… ja sam Tigrovu ženu otvorila spremna da nađem razumevanja za mladost Obrehtove, te da ublažim svoju reakciju ako roman kao celina ne bude dorastao očekivanjima i najavama. Jer zaista, kako bi i mogao biti dorastao? Ali ova knjiga to jeste, pa i više od toga. Obrehtova je prirodan književni nastavljač Isaka Baševisa Singera i Gabrijela Garsije Markesa… Posle nekoliko stranica u potpunosti sam zaboravila na njene godine, i jedino sam se divila ranoj zrelosti ogromne inteligencije sadržane u njenom radu, kao i dobro usmerenom majstorstvu te složene pripovedačke proze… Tigrova žena je originalan i predivan roman… Od jednog uzbudljivog početka ona postaje nešto što će izvesno biti vrhunska književna karijera.“
Kejt Kristensen, Elle
 
 „Jedan od najizuzetnijih prvenaca poslednjih godina… Veličanstvena mešavina priča u kojima se realizam sudara s mitom, sujeverje sa empirijskom činjenicom, alegorija sa istorijom… Obrehtova odbacuje sentimentalno šagalovsko selo koje su drugi pisci stvorili od istočne Evrope, i umesto toga oblikuje nešto mnogo ambicioznije, i univerzalnije: apoteozu pripovedaštva kao bastion protiv surovosti – i kao melem za bol.“
Vogue
 
„Napisana iščašenim, klasičnim, bujnim stilom koji podseća na Tolstoja… [Tigrova žena] bi u svakim okolnostima bila spektakularno ostvarenje, ali činjenica da Obrehtova ima svega 25 godina uzdiže ovu knjigu doslovno na natprirodan nivo.“
Marie Claire
 
„Ona spretno korača linijom između realističnog i fantastičnog… U majstorskim rukama Obrehtove, mitologija ovog romana, iako s korenima u jednom stranom svetu, odjednom postaje nekako prisna, poput mračnih bajki našeg vlastitog detinjstva, onih koje su nas plašile a terale da ih čitamo stalno iznova… [Ona otkriva] čudno utešne istine o smrti, veri u nemoguće i umetnosti puštanja da sve ide svojim tokom.“
The Oprah Magazine
 
„Ovaj vrhunski roman-prvenac čita se kao balkanska Hiljadu i jedna noć.“
Good Housekeeping
 
„Sjajni prvenac Tee Obreht, Tigrova žena, izuzetno je ambiciozno i odvažno napisano delo… Ona piše sa upečatljivom merodavnošću i rečitošću, i pokazuje neuobičajenu sposobnost neprimetnog šetanja između tvrdog carstva stvarnosti i jednostavnije obojenog sveta bajke… To je manje magijski realizam u tradiciji Gabrijela Garsije Markesa ili Gintera Grasa, a više jedno izuzetno gipko istraživanje alegorije i mita… Knjiga bogate teksture, roman koji ostavlja snažan žig.
The New York Times
 
„Tigrova žena Tee Obreht pojavila se s većim bremenom kritičkog iščekivanja no ijedan drugi prvenac nedavnijih godina… Takav još nezaslužen, pretpostavljen ugled raspiruje i prevelika očekivanja i skeptičnost pri pisanju – što je teret koji bi većinu prvih romana osudio na propast. Međutim, Tigrova žena, sa svojom dostojanstvenom lepotom i izvedena bez greške, u potpunosti opravdava svu dobrodošlicu kojom je dočekana kratka proza Obrehtove. Ona poseduje dar za istančano vođenje zapleta, a kakav izmiče većini dvostruko starijih pisaca, dok njeno vladanje deskripcijom nagoveštava jednu vrstu usmerenog genija. Nijedan roman ove godine nije toliko pretio da će razočarati; nijedan roman ove godine nije nam doneo veće zadovoljstvo.“
The Wall Street Journal
 
„Spektakularan prvi roman… [Obrehtova] plete priču tako punu divote i magije, tako čarobnim književnim glasom, da opčinjeni čitalac priželjkuje da joj ne bude kraja… Obrehtova će u književnost ući kao jedan od najuzbudljivijih pisaca svoje generacije, mlada umetnica sa zrelošću i rafiniranošću koje potiču iz poznavanja svojih korena i poštovanju prema onima koji su postojali pre nje.“
Entertainment Weekly
 
„[Tigrova žena] toliko je bogata temama ljubavi, legende i smrtnosti da će svaki roman koji se posle nje pojavi ove godine biti u opasnosti da pokaže nedoraslost u poređenju sa ovom jezovitom lepotom… Još od Zadi Smit nije se pojavila mlada spisateljica sa toliko moći i prefinjenosti… Čudesan prvenac.“
Time Magazine
 
„Obrehtova genijalno postavlja naporedne planove [junakinjinog] činjeničnog pripovedanja i savremenih narodnih priča, koje su jednostavne, uzbudljive i ponekad surove poput Kiplingovih ili Dinesenovih… Ispunjena neverovatnom neposrednošću i prisnošću, akcentovana takvim pojedinostima da deluju kao doživljene iz prve ruke, Tigrova žena je utoliko upečatljivija zato što nije proizašla iz zapažanja već iz mašte… Obrehtova izvanredno pokazuje da nije nužno vraćati se vekovima unatrag da bi se pronašla istorija transformisana u mit; taj proces može se odigrati i u rasponu jednog ljudskog veka ukoliko imamo darovitog posmatrača koji će ga zabeležiti.“
The New York Times Book Review
 
„Neverovatno samopouzdano delo… puno živih, snoviđenjskih sekvenci… Ključno u romanu je hipnotično pero Obrehtove, koje uspešno vijuga kroz jednu skladnu rezonancu… Sa izuzetnom umešnošću Obrehtove da svet objasni kroz priče može se meriti samo još njeno strpljenje s kojim obrađuje život – i smrt – dve pojave koje nam večito mrse račune.“
The Boston Globe
 
„Ona pripoveda istinu jedne vrste koju istorija ne može da dotakne… Obrehtova stiče i te kako zaslužene pohvale još otkako je pre dve godine objavila jedno poglavlje u Njujorkeru, a sad kad imamo i celinu, njeno elegantno splitanje savremenog realizma sa seoskim legendama deluje još zanosnije… Sastavni deo magije upravo je to što Tigrova žena nigde ne zapada u potpunosti u magijski realizam – ona se živo igra i sa svojom tragičnom građom i sa nama… Ovako čudesno prenesen u pripovedačku formu, to je jedan život koji se pamti.“
Washington Post

„Čak ni zasluženo mesto na Njujorkerovoj listi dvadeset najboljih pisaca do četrdeset godina neće pripremiti čitaoca za ekstatično bogatstvo i iznenađenje koje nosi ovaj neodoljivi roman pun legendi i tragedija… (On sadrži) momente neizmerno uzbudljive magije, divljine i lepote… Svaka reč, svaki prizor, svaka misao bukti od života u ovom mnogoslojnom, čarobnom i potresnom romanu o smrti, lečenju rana i pamćenju.“
Booklist
 
„Briljantan prvi roman… Obrehtova je majstor slikanja istorije kroz naknadne događaje, slikanja ljudi kroz ljubav koju bude, slikanja mesta kroz priče koje još traju; u ogledalu odraženi svet koji ona stvara istovremeno je i prepoznatljiv na prvi pogled, i samosvojna legenda. Talenat Obrehtove prevazilazi njene godine, a njena nesentimentalna vera u jezik, san i uspomenu pravo je zadovoljstvo.“
Publishers Weekly
 
„Izvanredno upleten čvor legende i istorije… Obrehtova od prve stranice gospodari proznim stilom i ispreda priču koja guta čitaoca, te je teško ne zavoleti je.“
- Time Out New York
 
O autorki:
 
Tea Obrehtrodila se u Beogradu 1985, a u Sjedinjenim Američkim Državama živi od svoje dvanaeste godine. Njene radove objavljivali su Njujorker, Atlantik, Harpers i Gardijan, a uključena je i u antologije Najbolje američke kratke priče te Najboljeg američkog neobaveznog štiva. Njujorker ju je uvrstio među dvadeset najboljih američkih pisaca mlađih od četrdeset godina, kao i u listu „5 ispod 35“ Nacionalne fondacije za knjigu. Dobitnik je nagrade „Orindž“ kao najbolje žensko pero 2011. Živi u Njujorku.