Najlepši deo svadbe je večera i tada ima najviše sveta. Jelo se služi u velikim činijama na podu, oko kojih svi posedaju. Escajga nema. Jede se prstima, kao što to Tunišani često rade i kod kuće.
Posle večeri mladenci se razdvajaju. Mlada odlazi u spavaću sobu nekog hotela u blizini gde čeka muža. Mladoženja ostaje sa gostima još neko vreme, a takvim gestom pokazuje kako mu i nije baš toliko stalo do nje. Ali, kada krene kod nje, sa njim idu i svatovi. Oni ga čekaju ispred sobe, ne da bi saznali da li je ona bila nevina, to se podrazumeva, već da li je on pravi muškarac. To se potvrđuje time što bi mlada posle nepunih pola sata trebalo da odškrine vrata i na prag iznese upaljenu sveću. Ako se posle sat vremena to ne dogodi, zove se matičar da poništi brak. Mladu odvode pokrivenu velom, a mladoženja se pakuje i napuša grad i odlazi negde gde ga niko ne poznaje. To se, naravno kažu Tunišani, nikada nije dogodilo, jer su oni u tome najbolji na svetu. Uostalom, kao i mi.

Svadba na teret mladoženje

Inače, slobodno se može reći da svadbu priprema samo mladoženja. Jer, na mladi je samo da se ulepša. A to, nećete verovati, podrazumeva da se ugoji za 20 do 30 odsto, kako bi se pripremila da postane majka. Pošto u Tunisu, kao i u svakoj arapskoj zemlji smatraju da je svetlija put lepša, mlada za to vreme izbegava sunce. Četiri dana pred udaju devojka ide na kaniranje tabana i dlanova jer se to smatra izazovnim. Dan pred udaju ide na kompletnu depilaciju tela, a na sam dan svadbe na kupanje u hamamu sa drugaricama. Zatim sledi sređivanje i šminkanje.
Jedinu stvar koju ona mora da učini baš za svadbu jeste da u slobodno vreme pravi tepihe. Tradicija, naime, nalaže da na dan udaje donese tepih koji je sama napravila kako bi dokazala koliko je vredna i vešta. Iskreno, to sada malo koja mlada i poštuje, jer je u Keruanu veliki promet crvenih svadbenih tepiha, pa se uglavnom kupuju u to ime. Pored tepiha, mladina porodica ima obavezu još samo da mladencima pokloni spavaću sobu.
Sve ostale troškove svadbe snose mladoženja i njegova porodica. On obezbeđuje mesto stanovanja, kao i sve troškove veselja, koji su prilično veliki. Za jednu svadbu treba najmanje oko 10.000 evra. On iznajmljuje restoran, orkestar, koji se ne bira po kvalitetu muzike, već po jačini. Jela mora biti u izobilju, dok piće nije veliki trošak jer se na svadbama zvanično ne pije. Ali, Tunišani su takav narod da ne propuštaju nijednu priliku da se napiju, pa se alkohol služi krišom, i to samo muškarcima.
Najveći trošak predstavlja nakit. Bez obzira na nakit koji je mladi poklonjen prilikom proševine (prsten, ogrlica, narukvica, broš...), mlada se za svadbu kiti sa još najmanje pola kilograma nakita. Ako je reč o devojci iz bogatije porodice i kilogram je na granici pristojnosti.

Mašina za sudove ili veš kvari ženu

Za razliku od ostalih, mladoženja ne nosi nošnju, već moderno odelo i to sa etiketom. Tako elegantno obučen, on na dan svadbe, negde predveče, ide po mladu i to na kamili, bogato ukrašenom šarenim gajtanima, maramama, i koja na leđima ima jarko crveni šator. Mlada, obučena u tradiconalnoj nošnji čija je prosečna težina 40 kilograma seda u taj šator. Vrlo često se dešava da je nošnja toliko teška da mlada ne može sama da ustane. Kada se uzme mlada ide se kod matičara, a posle toga u restoran gde se okupljaju svatovi i gde se čekaju pokloni.
A pokloni se donose u kamionetima, od kojih se pravi konvoj, koji se, dok se skupljaju svatovi, kreće svim ulicama grada. A, pokloni su obično stvari za kuću jer tradicija nalaže da se mladenci usele u sve novo. Stolovi, stolice, fotelje, plakari, ponešto od bele tehnike poput šporeta ili frižidera. Tu se, međutim, nikada naći mašina za pranje veša ili sudova. Smatra se da te stvari kvare žene.