Svako od nas je sigurno bar jednom razmišljao o tome kakvo venčanje želi. Sigurno se mnogima desilo ili će se desiti da se tu odjednom pojave prijatelji, roditelji, i ostali članovi porodice sa svojim idejama i savetima. Sada verovatno mislite: ’’Moje venčanje je moja stvar i neću da mi se iko tu meša’’. U pravu ste, ali ipak razmislite – Vaša radost je sigurno i radost Vaše porodice i prijatelja. To naravno ne znači da treba da obavite svaki običaj za koji je neko čuo, ali mi mislimo da svoju tradiciju prvo treba upoznati da bi se o njoj stvorio stav. Ako ste zainteresovani, čitajte dalje!

Sklapanje braka u našem narodu ima prevashodno kolektivan karakter, jer je po narodnom verovanju venčanje čin kojim se ne uspostavlja samo veza između momka i devojke, budućih supružnika, već i veza između dve porodične zajednice. Da je sklapanje braka kolektivan čin pokazuju brojni svadbeni običaji, kao i izuzetna angažovanost kojom obe porodice učestvuju u ovom složenom  procesu orođavanja.

Ovakvo shvatanje braka nije svojstveno samo nama, mnogi narodi smatraju da udajom mlada ulazi u vezu kako sa mladoženjinom porodicom, tako i sa daljom mladoženjinom zajednicom, bratstvom ili selom. Zato je u mnogim krajevima sveta, a i kod nas, postojao običaj  da se mlada prilikom dolaska u mladoženjino selo obvodi oko nekih predmeta koji su pripadali mladoženjinoj široj zajednici, oko izvora, crkve, seoskog vrela, bunara.
Iako možda mislimo da je svadba - svadba i  da tu nema neke posebne nauke, nije baš tako. Svadbeni običaji ili značenja pojedinih delova svadbenog rituala se dosta razlikuju od kraja do kraja. Naš narod lepo kaže: ’’Koliko sela, toliko adeta’’, ali  je ipak moguće izdvojiti neke opšte elemente svadbene ceremonije.

• pozivanje svatova
• okupljanje svatova i njihov odlazak iz mladoženjine mladinoj kući
• preuzimanje mlade i odlazak na venčanje
• povraćaj svatova u mladoženjin dom
• svečani obed
• prikazivanje svatovskih i predaja mladinih darova
• svođenje mladenaca (prva bračna noć)
• svadbeno jutro i ispraćaj mladenaca
  

Svadbeni običaji podrazumevali su u narodu  sve one radnje koje se obavljaju za srećan i plodan brak, njegovo objavljivanje u javnosti, stvaranje nove bračne zajednice i uvođenje supružnika u krug punopravnih članova seoske zajednice. Zato kompleksu svadbenih običaja ne pripada samo čin venčanja i svadbeno veselje, nego i sve pripreme, radnje i obredi koji prethode venčanju, kao i obredi neposredno posle svadbe. Zato se i period momaštva i devojaštva, kao i izbor bračnog partnera, proševina, prsten, veridba smatraju svadbenim običajima.

Zaključenju braka je skoro svuda prethodilo ispitivanja prilike udavače, u narodu poznato kao zagledačina ili ogledi. Prosidba je takođe skoro svuda obavezna faza, koja prethodi sklapanju braka.  U prosidbu je po pravilu išao momkov otac ili drugi bliži stariji rodjak, a momak vrlo retko. Pregovori između prosioca i porodice prošene devojke su imali različite karakteristike, ali su gotovo svuda postojali znaci ili reči kojima se davalo do znanja da se prosidba prihvata ili odbija. Takvi znaci su prihvatanje ili odbijanje darova, davanje ili nedavanje nekog jela ili pića, nekada je odgovor otvoren, a nekada se pucanjem iz vatrenog oružja daje znak da je devojka isprošena. Nakon uspešno obavljene prosidbe, sledi zaruka.

Isprošena devojka dobija obeležje, to je najčešće burma, prsten, marama ili manji iznos novca. Na ove darove se uzvraća uzdarjem koje se nosi javno i na taj način pokazuje uspešno obavljen posao.

Kada je reč o upoznavanju mladih i njihovoj budućoj bračnoj zajednici, navodadžija je u prošlosti imao i negde još uvek ima veliku ulogu. Obzirom da je brak često sklapan preko posrednika, nije bilo neuobičajeno da se mlada i mladoženja prvi put vide na svadbi.  O osećanju simpatije ili ljubavi izmedju momka i devojke često se ni najmanje nije vodilo računa, mada i tu ima izuzetka.

Po narodnom shvatanju, glavna svrha braka su deca. Preko njih se dobijala odmena, osobe koje će prihvatiti i obavljati običaje, a sa druge strane ženidbom se dobijala nova radna snaga. Skoro poslednji razlog za ženidbu je bio taj što žena služi za zadovoljenje čovekovih fizioloških potreba. Žena je čoveku bila potrebna prvenstveno zato što je od nje imao višestruku, a posebno ekonomsku pomoć.

Zato su kod nas u prošlosti često vršene rane ženidbe a deca su ženjena još u ranom detinjstvu. Ovo je naročito imalo svoju osnovu pod turskom upravom jer je oženjena osoba bila na izvestan način zaštićena pred turskim zakonom, a tako su roditelji i štitili decu od ’’danka u krvi’’. Opet, u drugim krajevima ženidbom maloletnika se dobijala nova radna snaga što je bila preka potreba dok se živelo u porodičnim zadrugama. Nekada su se činom ranih brakova utvrđivala stara ili uspostavljala nova prijateljstva, kao što su to uostalom, činili i naši srednjovekovni vladari. U prošlosti je kod nas bio poznat i jedan nesvakidašnji običaj poznat kao veridba u kolevci ili čak veridba u trbuhu. Očevi su se sporazumevali da im deca, ako su im žene istovremeno trudne, kad odrastu stupe u bračnu zajednicu. Ovakve veridbe su teško smele da se ne realizuju, jer se roditeljska reč u patrijarhalnom društvu nije smela pogaziti. Ukoliko bi se desilo da deca budu istog pola ona su se bratimila ili sestrimila.

U normalnim prilikama uobičajeno vreme ženidbe i udaje je bilo, za muškarce između osamnaeste i dvadeset pete godine, a za devojke posle šesnaeste godine. Gledalo se da momak bude nekoliko godina stariji, ali se na to nije uvek strogo pazilo, čak su česti bili brakovi između dečaka i mnogo starijih devojaka. Pri sklapanju braka  poštovao se strogo ustaljen red - prvo se ženio stariji sin, pa onda ostali po godinama starosti, a isto je važilo i za devojke. Ako bi taj red iz nekog razloga morao da se preskoči, obavezno se tražilo odobrenje od starijeg brata ili sestre.

Zanimljivo je da je u prošlosti prvorazredni značaj imao narodni ceremonijal venčanja, njegov običajni i ritualni deo. Narod crkvenom i administrativnom braku nije pridavao naročitu važnost, često se  crkveni obred nije ni obavljao ili se obavljao pred svadbu ili posle nje. Poznato je da još Sveti Sava preko sveštenstva skupljao bračne parove da bi im davao blagoslov, a u Dušanovom zakoniku postojale su odredbe koje propisuju da će onaj brak koji bude sklopljen bez učešća crkve biti razveden. Sa druge strane, u narodu se znalo pravilo da se ni jedan element narodnog venčanja ne sme propustiti i da je to osnovni uslov za dobar i uspešan brak. I danas se u našem narodu smatraju mužem i ženom već oni koji žive zajedno, i ako nikada nisu imali opštinsko i crkveno venčanje.

Sa sigurnošću se može reći da su stari svadbeni običaji koji su preneti iz ranijeg načina života, naravno, uz mnoge inovacije i redukcije, opstali i danas se praktikuju kao dopuna službenom ceremonijalu. Svadbeni običaji se nisu  iz korena izmenili, jer, i u savremeno doba, u mnogim krajevima Srbije, sklapanje braka podrazumeva postupak koji se očuvao iz običajnog života, čak se neke pojedinosti vekovima održavaju i tako se čuva osnovni koncept svadbenog rituala. Činjenica je da se danas veći značaj pridaje troškovima i organizaciji venčanja, dok se običaji uglavnom po tradiciji prenose dalje kao deo  zabave a često se i ne zna njihovo pravo značenje i svrha. Ipak, učesnici svadbenog veselja nastoje da se odredjeni obredi i radnje obave po ustaljenom redosledu da bi se obezbedio napredak nove bračne zajednice. Iako se ti običaji obavljaju, a da se u njihovo značenje duboko ne veruje i češće se označavaju kao sujeverje, ljudi ih ipak prihvataju.

Venčanje je u životu svakog čoveka značajan dogadjaj i nema te osobe koja ne želi da joj taj dan i bračni život proteknu najbolje moguće. U takvim prelomnim životnim trenucima ljudi su skloni, ako ne da veruju, onda bar da prihvataju na emocionalnom nivou – priznaćete, nema mlade koja ne bi volela da bude prenešena preko praga ili da se pridržava nekog rituala da bi makar simbolično potpomogla svoju buduću bračnu sreću.