Uobičajeno je uverenje kako je ljubav roditelja prema detetu instinktivna, biološka i kako se pojavljuje samim rođenjem deteta. Očekuje se da roditelj uvek i odmah mora da voli svoje dete pa, ako neka mlada majka ne oseti odmah bezgraničnu ljubav prema tek rođenom detetu, sklona je da veruje kako s njom nešto nije u redu.
 
U stvarnosti, rođenjem deteta počinje proces u kojem se postepeno razvija dugotrajna i stabilna emocionalna povezanost između deteta i osobe koja se o njemu najviše brine. Taj proces oblikovanja emocionalne bliskosti, čiji se najvažniji deo događa u prvoj godini života deteta, u svakodnevici nazivamo ljubav majke i deteta. U stručnoj literaturi to je tzv. “emocionalna privrženost” ili attachment.

Budući da je majka najčešća osoba uz dete u tom najranijem odnosu s njim, u daljem tekstu govorićemo o majci, iako to može biti i otac, baka ili neko drugi ko je najviše uz dete.
 
Važnost prve godine
 
Snažna emocionalna privrženost i komunikacija deteta i majke najintenzivnije se razvijaju u prvoj godini. Smatra se da dete ima potrebu za takvim odnosom koji je evolutivnog porekla  i deo je sistema za preživljavanje. Novorođenče, koje je u svojoj nezrelosti nezaštićeno i bespomoćno, ima više izgleda za preživljavanje ako je zaštićeno blizinom jedne osobe. Odvajanje od te osobe izaziva kod deteta snažan strah.
Strah od odvajanja prvi put se pojavljuje u uzrastu od 6 do 8 meseci i najjače je izražen do 18. meseca. Strah je ujedno i pokazatelj da je dete uspostavilo tu važnu emocionalnu bliskost s jednom osobom. Za dete je važno da je uz njega jedna ista, smirena, stabilna i emocionalna osoba, koja će moći da odgovori na njegove potrebe i pruži mu sigurnost i ljubav. Ako toga nema, novorođenče i malo dete slabije će se razvijati, ne samo emotivno, već i intelektualno i fizički. Kasnije će prohodati i progovoriti, biće lošijeg zdravlja. Istraživanja pokazuju da je fizičko zdravlje u detinjstvu i odraslom dobu u direktnoj zavisnosti od emocionalne sigurnosti koju nam je pružala okolina u prvim godinama života.
 
Hoće li dete doživeti ljubav i sigurnost, zavisi od različitih okolnosti:
 
1. Neke se tiču samog deteta, njegovog zdravlja i temperamenta. Lako odgojiva mala deca, s prirodno dobrim ritmom spavanja i hranjenja, smirena, zadovoljna i zdrava, imaju više izgleda za dobru emocionalnu vezu s majkom. Deca se razlikuju prema:

• plakanju – neka deca često i dugo plaču, dok su druga smirena i retko zaplaču,
• tešenju – neka su deca neutešna, teško ih je smiriti, dok druga brzo reagiraju na tešenje,
• sisanju – dojenje je za neku decu najveći užitak od prvog trenutka, dok drugu ne možemo da naviknemo na dojenje,
• osetljivosti na stimulaciju – novorođenčad ponekad mogu biti preosetljiva na stimulaciju iz okoline (zvuk, svetlost); neka su deca toliko osetljiva i posebna da bi trebalo da se rode s “uputstvima za upotrebu”; takvu novorođenčad majke intuitivno zaštićuju pa se ponekad čini da su ih razmazile,
• maženju – neka deca vole da se maze, dok druga ne uživaju u tome,
• doživljaju gladi – dok neka deca imaju dobar apetit, druga odbijaju hranu, jedu neredovito, povraćaju i sl.

2. Najvažnija je osetljivost majke za potrebe novorođenčeta, njena senzibilnost, sposobnost da prepozna signale svog deteta, brzo spoznavanje kako ono plače kad je gladno, kad ga boli ili kad želi bliskost.

3. Majčinsko iskustvo veštine negovanja može da se nauči: majka zna šta je detetu u kojem periodu potrebno i šta treba da preduzme u različitim situacijama.

4. Izuzetno su važni međusobni odnosi majke i oca kao i očeva osećanja prema detetu, koji u velikoj meri utiču na kvalitet majčinske uloge. Neka istraživanja pokazuju da je očeva želja za detetom vrlo važna.

5. Odnos majke i deteta zavisi od celokupnog porodičnog konteksta, o tome koliko se majka oseća sigurnom, zbrinutom i zaštićenom u porodici i društvu.

6. Važne su društvene okolnosti u kojima majka i dete žive, pruža li društvo majci osećaj sigurnosti, ima li mogućnost izbora i odlučivanja, želi li i može li sigurno i smireno da provede prve godine uz dete ili želi neko drugo rešenje. Iskustvo pokazuje da nikakve prisile nisu dobre. Ako je majka u okolnostima koje su joj preteške, ona može da ima odbijajuće i agresivna osećanja prema svom detetu. To je jedna od tabu tema. A upravo u toj situaciji majci je potrebno razumevanje, podrška i pomoć porodice i stručne osobe, osobe kojoj će moći da izrazi svoja osećanja i misli bez osuđivanja. Tu je presudna uloga oca i šire porodice koja će strpljivo i s razumijevanjem podržavati odnos majke i deteta.

Ljubav i sigurnost koje dete doživljava u najranijem detinjstvu, važan su preduslov za kasniji razvoj normalne i zdrave ličnosti. U tom najranijem emocionalnom odnosu oblikuju se i osnovne osobine ličnosti, koje se posle teško menjaju. Od tih iskustava većim delom zavisi koliko će dete biti sposobno za ljubav kad odraste i kako će doživljavati sebe i svet oko sebe (tzv. bazična slika sveta); hoće li smatrati da je ono dobro i da zaslužuje ljubav drugih ljudi ili je ne zaslužuje; da li je svet oko njega dobar i spreman da pomogne kad je to potrebno. Od tih prvih kontakta s okolinom, velikim delom zavisi koliko će posle u detinjstvu i odraslom dobu verovati u sebe i druge ljude i biti sposobno da postigne u životu ono što želi i što ga usrećuje.
Ljubav i sigurnost stečeni u prvim godinama efikasna su preventiva kasnijih poremećaja: smetnji u ponašanju, delinkvencije, zavisnosti, nasilja i zlostavljanja i drugih zala modernog doba od kojih strepe roditelji. Razvoj moždanih struktura i način podizanja dece u najranijem dobu tesno su povezani.

Komunikacija s detetom
 
Svojom ljubavlju, emocionalnom toplinom, svojim ponašanjem, negovanjem, milovanjem, nežnošću stvarate osećaj sigurnosti kod deteta i gradite njegovo samopoštovanje i veru u sebe, ali i u okolinu i druge ljude.
To je način kako razvijate emocionalnu privrženost – proces u kojem vi i vaše dete zajedno rastete, povezani jedno s drugim. Sigurna emocionalna povezanost s jednom osobom u prvoj godini života bitna je za izgradnju samopoštovanja. Ništa u životu nije važnije od spoznaje da vas vole bezuslovno – “Ja sam dobar, ja vredim i mene vole bez obzira na uspehe i rezultate”. To vam pomaže da i sami sebe bezuslovno volite, da pohvale i kritike prihvatate na način koji bitno ne menja vaš osećaj o sopstvenoj vrednosti. Novorođenče doživljava ljubav i naklonost u svakom trenutku: hranjenjem, negovanjem, tepanjem, pevušenjem, igranjem, milovanjem, masažom. I zato je izuzetno važno smireno i nežno pristupati detetu kad ga nosimo, hranimo, previjamo, tepamo mu i igramo se s njim.
Novorođenče doživljava ljubav i drugim čulima: sluhom i vidom. Ako se nežno pevuši i priča, to mu vrlo prija. Već u prvoj godini s detetom se možemo igrati. Ako se približimo licem, dete već u prvom mesecu gleda u ljude, u drugom se smeška, u trećem ispušta glasove, sluša, prestaje plakati kad se majka približi.

Različiti modeli privrženosti – attachmenta

U osnovi teorije privrženosti, koju je postavio Bowlby (1969) a Mary Ainsworth (1982) dalje razvila, nalazi se shvatanje da je težnja ka uspostavljanju jakih emocionalnih veza sa posebno značajnim osobama, duboko ukorenjena u ljudsku prirodu i prisutna već na rođenju.
Kod roditelja je ta afektivna veza prisutna odmah nakon rođenja deteta, dok se kod deteta ona razvija kasnije. U početku, dete nije privrženo nekoj posebnoj osobi, ali njegovo urođeno ponašanje u vidu plača, traženja kontakta očima, priljubljivanja i slično, izazivaju približavanje i odgovor odraslog. Kroz međuigru zadovoljavanja bioloških i psiholoških potreba razvija se čvrsta emocionalna veza između deteta i majke. Tek kasnije, na uzrastu od oko 6-7 meseci, dete razvija pravu privrženost prema nekoj posebnoj osobi, najčešće prema majci, i aktivno traži njenu blizinu. U njenom prisustvu dete se oseća sigurno i udobno, i iz te “sigurne baze” ono polazi u otkrivanje i istraživanje sveta, da bi se vratilo u majčino okrilje svaki put kada se oseti ugroženo.

Izbegavajuća privrženost kod deteta je rezultat ranih iskustava s majkom koja ne odgovara na potrebu deteta koje traži njenu blizinu pa mu je psihološki nedostupna. Te majke odbacuju detetove potrebe za privrženosti, ne vole prisan, licem u lice kontakt, posebno kada to beba želi. One mogu govoriti o svojoj bebi toplim rečima, biti partner u igri, biti marljive što se tiče hranjenja i spavanja, ali kada dete pokazuje potrebu za fizičkom i emocionalnom bliskošću, to za njih postaje ugrožavajuće (jer su se možda i same osećale odbačenim u detinjstvu). Takva deca pokazuju malo ili nimalo opreznosti pred strancima, postaju uznemirena samo kad ostanu sama. Pokazuju manjak saradnje, istraživačkog ponašanja i empatije, imaju loše odnose s vršnjacima, izbegavaju bliske emocionalne veze, smatraju da emocije nisu važne, što je nastalo kao rezultat odbrambene, samozaštićujuće adaptacije na očekivanje odbacivanja od strane majke u stresnim situacijama. Izbegavajuće privrženi odrasli pokazuju strah od intimnosti, nemaju poverenja u ljude, osećaju se nelagodno kad su bliski s drugima, postaju nervozni i odbijajući ako im se neko previše približi.

Anksiozna privrženost nastaje kao rezultat majčinog ponašanja u kojem ona ponekad odgovori na detetove potrebe za blizinom i bude dostupna, a ponekad nedostupna. Ta deca zbog toga doživljavaju majku (odnosno figuru privrženosti) kao nekonzistentnu i nedoslednu, povremeno podržavajuću, povremeno nepodržavajuću, što dovodi do toga da postaju nesigurna i bojažljiva, a sve odrasle figure doživljavaju kao nepouzdane. Kao posledica, dečje samopouzdanje i samopoštovanje kao i motivacija za istraživanjem okoline, zavisiće od podrške i odobravanja majke. Ta zavisnost od drugih otežava razvoj adekvatnih emocionalnih veza i dovodi do emocionalne nestabilnosti i osetljivosti na stres. Anksiozno privrženi odrasli lako se zaljubljuju i postaju zavisni od partnera, stalno traže partnerovo odobravanje za svoje postupke i boje se da će biti ostavljeni.

Sigurno privržena deca, koja su u figuri privrženosti imala sigurnu bazu, verovaće svojim sposobnostima pa će moći da udovolje i svojim kasnijim razvojnim zadacima, dok će anksiozno i izbegavajuće privržena deca biti manje uspešna u tome. Taj odnos je baza na kojoj se grade svi dalji odnosi i kapacitet deteta da uspostavi pozitivne i harmonične odnose u vezama, u braku, u prijateljstvima.

Privrženost između roditelja i dece takođe je baza za kasniji razvoj privrženosti sa sopstvenom decom, tako da detetov odnos s roditeljima snažno utiče i na to kakav će kasnije, kad odraste, biti roditelj.

Većina roditelja ima dobar osećaj za svoje dete, intuitivno oseća šta treba da učini. Zato, kada ste u dilemi, učinite ono što spontano osećate. Ponekad morate i da se žrtvujete (roditelji neke dece i češće), ali ako možete da birate, svedite žrtvu na najmanju moguću meru – radije izaberite nešto u čemu uživate: igrajte se ili pevajte, pričajte ili na druge načine komunicirajte s detetom, ali komunicirajte jer je to za zdravo odrastanje najvažnije.

 
Mr.sc. Darko Sambol, prof.