Roditelji uvek žele ono što je najbolje za svoju decu. Međutim, uprkos dobrim namerama, nema garancije da je to za njih zaista najbolje.Baš kao što je neophodno da neka iskustva sa detetom podelite kako biste ga zaštitili, isto tako je neophodno da mu dozvolite da samo stiče svoja iskustva.

Verujući da znaju šta je najbolje, roditelji često nameću svoje stavove i kriterijume, pa zahtevaju kontrolu nad svakim segmentom detetovog odrastanja. Stalno uplitanje i preterano mešanje ne samo da kvari međusoban odnos roditelj - dete, već mališane čini nesamostalnim i nesigurnim u sopstvene sposobnosti. Podrazumeva se da se ovakvo roditeljsko ponašanje dešava emotivno i nekontrolisano, a ne svesno, planski, namerno. Odnosno, oni to zaista čine, kao što sami kažu: «iz najbolje namere».

Roditelji traže poslušnost

Kada kažu: «Ja sam to proživeo, znam kako je, zato ti to ne smeš» (kada deci prenose neko svoje negativno iskustvo) - u stvari od dece traže da ne ponove njihove greške.
Kada kažu: «Zato što sam proživeo i znam kako je, onda znam da je to i za tebe najbolje» (ukoliko je iskustvo pozitivno) - od dece traže da ponove njihove uspehe.

Prenošenje sopstvenih iskustava

Prenošenje sopstvenih iskustava je za decu način učenja. Ponekad je upravo iskustvo nekog drugog neophodno, jer je to jedini način koji roditelji imaju na raspolaganju da izvrše određeni uticaj na decu. Na primer, jasno je da nećete dozvoliti detetu da se opeče da bi naučilo šta je »pec«, iako bi ono to sigurno na osnovu svog iskustva zapamtilo kao lekciju. Odnosno: vi detetu ne dozvoljavate lično iskustvo jer bi ono po njega bilo bolno, traumatično, ili opasno po zdravlje i život. Međutim, baš kao što je neophodno da neka iskustva sa detetom podelite kako biste ga zaštitili, isto tako je neophodno da mu dozvolite da samo stiče svoja iskustva. Takođe, ukoliko ne pustite mališana da koristeći sopstvenu pamet i znanje doživljava sopstvena iskustva - nikada ga ne možete osamostaliti i sa poverenjem pustiti u spoljni svet. Gde je, onda, granica roditeljskog (ne) mešanja?

Granice roditeljskog nemešanja

Različite situacije u kojima dete može da bude manje ili više uznemireno, uplašeno, zbunjeno... dešavaju se svakodnevno. Zar nije logično da »uskočite« - pomognete mu i odbranite ga od svake neprijatnosti? Nije. Najpre, vi nećete biti uz njega u svakom trenutku njegovog života. Ne možete da ga zaštitite od svega što postoji, jer mnogo toga ne možete ni da zamislite. Ali, ono što treba i što možete je da ga naučite da reaguje i samo se odbrani od uznemirujućih ili opasnih situacija. Na žalost, nema boljeg načina da to nauči osim na sopstvenom primeru, tj. na osnovu ličnog iskustva. Sve vaše priče, dobre namere, ubeđivanja, pretnje, ucene - ne mogu da budu tako dobar metod učenja kao lično iskustvo.
Umesto da sprečavate konflikte prilikom dečjih svađa (jer znate ili pretpostavljate kako će da se završe), pažljivo saslušajte mališana i pružite mu podršku. Ne stišavajte njegove emocije, tj. pustite ga da se isplače, izviče, »istutnji« - kako bi, kada emotivni izlivi prođu, mogao racionalnije da razmišlja o onome što se dogodilo, i kako bi razvijao pravilan odnos prema svojim emocijama.
Svakako izbegnite da kažete: “Ja ću to da sredim”. Dete od vas očekuje razumevanje i utehu, a ne da rešavate njegove probleme. Izuzeci od pravila nemešanja su konfliktne situacije koje traju, ili se stalno ponavljaju sa istom decom (na primer, ukoliko se u vršnjačkoj grupi stalno dešavaju agresivni ispadi nekoliko pojedinaca). Tada prionite da zajednički rešite problem - smislite kako da se dete ubuduće ponaša sa tom decom, ili razgovarajte sa odraslima koji su u neposrednoj blizini (vaspitačima, učiteljima, stručnim licima…), kao i sa roditeljima dece nasilnika. Vašim pravilnim postupanjem ćete doprineti da dete shvati pojam odgovornosti, relativnost pravde, nauči kako se stiču i neguju prava drugarstva i, konačno, kako se konstruktivno prevazilaze sukobi.

Prezaštićivanje

Roditelji “guše” decu sopstvenim iskustvima zbog želje da ih zaštite. To je normalno, uobičajeno, prirodno. Međutim, u mnogim situacijama je bolje da imate ulogu nekoga ko pruža podršku, i ko je pravi sagovornik, umesto što nesvesno prezaštićujete decu. Kada su potpuno pod roditeljskom kontrolom i ne donose sopstvene odluke, ona ne mogu da se razviju u slobodne, opuštene i optimistične osobe. Naprotiv, zaplašena roditeljskim pričama postaće nepoverljiva, zatvorena i pasivna. Ako uspete da pronađete pravu meru šta iz svoje mladosti da detetu pričate a šta ne, ono će vremenom shvatiti da kada mu nešto govorite, ili zabranjujete na osnovu sopstvenog iskustva, ne činite to zato što ste loše raspoloženi, nervozni ili besni, već da zaista imate ozbiljne i jake razloge. I zato što vam veruje, što zna da nećete manipulisati njime, spremno je da vas posluša.

Krupna iskustva sa jasnom porukom

Kada imate dilemu da li nešto iz svog iskustva treba da poverite detetu, uvek razmislite zašto to činite. Koju poruku želite da mu prenesete? Zato što deca svoje roditelje vole najviše na svetu, i sve što se njima dešava prihvataju lično i emotivno, mnoga roditeljska iskustva mogu da ih uznemire i uplaše. Utoliko je potrebnije da o svojim lošim iskustvima govorite samo sa dobrim razlogom. Dobar razlog je da vaše iskustvo za dete u nekim suštinskim pitanjima bude lekcija koju će na taj način da upamti i usvoji. Na primer: “Moja drugarica je umrla od droge kada je bila kao ti sada”. Koja je poruka na ovaj način poslata detetu? “Ja poznajem nekoga kome se to dogodilo, dakle, to nije neka filmska ili izmišljena priča, jer je to bila “moja drugarica”. Takođe, smrt od droge ne mora da se dogodi posle nekoliko decenija konzumiranja narkotika… Iako su ovakvi primeri veoma zastrašujući i dramatični, važnije od toga što će se dete uznemiriti ili uplašiti jeste to da se ovakav primer ureže u pamćenje, što može da doprinese pametnijoj odluci po pitanju eksperimentisanja sa narkoticima. Krupna roditeljska iskustva mogu da budu dobre lekcije i nose jasnu, direktnu poruku.

Neostvarene želje

Čuvajte se sopstvenih neostvarenih želja. Jedan od načina da decu dodatno “ugušimo” namećući im sopstvena iskustva kao primer, jeste polje naših neostvarenih želja. Nema nikakve garancije da dete želi isto ono što ste vi žarko želeli u detinjstvu, a niste imali. Stav: “Ja nisam… (uradio ovo ili ono, postigao ovo ili ono, imao ovo ili ono…) pa će da ima moje dete” - neminovno vodi pogrešnoj roditeljskoj ambiciji. I ne samo to. Na osnovu onoga što niste imali, vi pretpostavljate da će to za dete da bude dobro, iako nema načina da budete sigurni u to. Podrazumeva se da je želeti da dete ima više nego što smo mi imali prirodno, ali ne zaboravite činjenicu da ono što je dobro za jednu osobu, ne mora da bude i za drugu.

NAJČEŠĆA PITANJA RODITELJA

Zašto je teško ne mešati se?

Koliko god roditelji svaki dečji problem doživljavali kao sopstveni - samokontrola, tj. mešati se samo u retkim situacijama je neophodno. Zašto je ovo toliko teško? Zato što roditelji često imaju sopstvena bolna ili traumatična iskustva koja, naravno, ne žele da dožive i njihova deca.

Kako da se postavite kada se svađaju?

Ako imate dvoje ili više dece koja se stalno svađaju, ili ste svedok čestih sukoba između vašeg deteta i druge dece - postavite granicu (dogovor sa sobom) da ćete se umešati tek kada dođe do fizičkog sukoba. Koliko god vam to bilo bolno - verbalne uvrede, provociranja, pretnje druge dece - pokušajte da ignorišete. Ima nekoliko važnih razloga za to. Prvi je taj što su sukobi, svađe, konflikti… sastavni deo ne samo igre, već i svih budućih odnosa koje će dete imati. Ne možete očekivati da će stalno biti u odnosima u kojima nikada neće biti ružnih reči, svađa, uvreda. Zato dete mora da nauči da se svađa i miri, da oprašta, i da se izbori za svoje stavove... I, što je najvažnije - sve to mora da nauči samostalno, tj. bez vas.

Da li pustiti dete da samo odluči?

Kada odluči da za svoj džeparac kupi neku igračku koja mu se dopala, a vi pouzdano znate da će njegovo interesovanje za tu igračku prestati još pre nego što stignete kući - prvo što želite da uradite jeste da mu to kažete, kako biste ga poštedeli razočarenja. Međutim, za dete je bolje da ga doživi, kako bi ubuduće moglo da drugačije odluči.

Kako u svakodnevnim situacijama pomažemo sopstvenim iskustvom?

Na primer: dete se igra kockama i ne uspeva da ih složi kako je zamislilo. U jednom trenutku se razbesni, počinje da viče, baca kocke oko sebe… Šta tada obično govorimo? Verovatno: “Prestani da besniš. Ako ne umeš da se lepo igraš - ostavi kocke. To nije za bacanje po sobi.” Dete to shvata kao da ste mu rekli da je ono samo loše i da je biti besan nedozvoljeno ponašanje. Ovakav vaš stav će ga naučiti da svoj bes ubuduće potiskuje i “guta”. Ako kažete: “Pokušaj da prvo složiš ove crvene kocke, one su najveće, zatim na njih složi sve plave, one su nešto manje…” - vi detetu nudite rešenje za nešto do čega mora da dođe samo. Jasno, teškoća da gledate svoje dete koje se nervira zato što nešto ne uspeva da odmah uradi, a vi znate kako treba … za mnoge roditelje je prepreka koju ne uspevaju da preskoče. Kao da nemaju strpljenja da ćutanjem i nemešanjem dozvole detetu da do određenih saznanja dođe samo, svojim tempom, na svoj način. Ali, ako kažete: “Vidim da si besan zbog te kule. I meni se dogodi da se tako razbesnim kad nešto ne uspevam da uradim kako sam zamislila. Ali, ponekad mi pomogne kad se malo odmorim, pa pokušam ponovo” - ne samo što ste ukazali detetu da je u redu pokazivati negativne emocije (bes), već ste mu izneli sopstveno iskustvo koje ono može da primeni na svoju situaciju, ili - ako tako odluči, ne mora.