Da li su vam poznate izjave kao: „Dovoljno mi je da bacim pogled na hranu i već se debljam.“ „Sve mi se prima.“ „Kriv je moj suprug - toliko me iznervira a onda moram da jedem.“ „Na poslu je tako stresno da moram uzeti koji zalogaj da se smirim.“ „Ako se još i hrane odreknem, šta mi preostaje u životu.“
Izgovori, izgovori, izgovori.

Smišljamo ih i tešimo se, a telesna težina raste. Prebacujemo odgovornost na druge ljude i okolnosti, a zaboravljamo da svaki zalogaj ustima prinosi naša ruka. Hranimo se da bismo se bolje osećali, trenutno utolimo svoju nelagodnost, a dugoročno stvaramo hroničnu. I zato se kaže da od jedne trećine hrane koju jedemo živimo mi, a od preostale dve trećine lekari, dijetetske organizacije i industrija koja svakodnevno smišlja nove preparate za mršavljenje.


Kako smo zaboravili šta je glad, a šta sitost?

U prvim mesecima života za bebu je plač jedino dostupan oblik komunikacije. Čim zaplače, majka zna da joj nešto nedostaje: možda je mokra, možda je gladna, možda je nešto žulja ili je muče grčevi, možda joj rastu zubi ili samo traži društvo. Majka pokušava rešiti rebus: malo je drži na rukama; ako ne prestane da plače, pogleda pelene; ako i tad ne prestane da plače, pokušava je nahraniti. Iako postoje procene o tome koliko je mleka bebi dovoljno, potrebe ipak variraju od deteta do deteta.
Ali, neke majke zaboravljaju da hrana nije jedina detetova potreba. Strahujući da beba ne bi bila gladna, one najpre nude hranu svaki put kad beba zaplače. I tako beba dobije pažnju, toplinu tela svoje majke, njen osmeh i bliskost, utehu i ugodnost, ali obavezno začinjeno hranom. Za bebu rešenje svakog njenog problema postaje hrana + neke radnje odraslih ljudi. Zbog toga će gutati hranu i kada nije gladna, da bi dobila pažnju, nežnost i sve ostalo što joj je potrebno. Tako beba nauči da treba da jede i kada je emocionalno gladna, i kad je uznemirena, i kad je stvarno gladna.
Roditelji koji su „kljukali“ svoju bebu, obično ne odustaju od sličnih navika ni tokom kasnijeg detinjstva. Oni znaju bolje od samog deteta kada i koliko ono treba da jede i tako nadglašavaju detetov urođeni mehanizam koji mu govori kada je gladno, a kada sito. Tako dete postepeno gubi kontakt sa svojim telom. Ne jede onda kad oseti apetit, već onda kada mu se pruži prilika. Isto tako, ne prestaje da jede čim oseti sitost, već je za njega prazan tanjir znak da je dovoljno pojelo. Kolika su deca odrasla uz poruku: „Pojedi sve sa tanjira, tolika deca gladuju!“ Ili „Pojedi sve da se ne baci!“

U detinjstvu se temeljno usvaja i navika tešenja hranom. „Ako se udariš, pojedi bombonu da te manje boli.“ „Ako si neraspoložen, pojedi komad torte i biće ti bolje.“ „Ako si umoran, tanjir supe sigurno će te okrepiti.“ „Hajdemo na sladoled i sve ćeš zaboraviti.“ Zar je onda čudno što toliki ljudi odrastaju u osobe koje ne znaju kad su gladne, a kad site i koje od hrane očekuju da bude „tešitelj“, „mirotvorac“, „iscelitelj“ i „glasnik ljubavi“.
Ponekad je razlog za uzimanje prevelike količine hrane neko davno doživljeno neprijatno osećnje zbog kojeg sebe krivimo i kažnjavamo. Često ima veze sa seksualnošću. Dete ili tinejdžer će ga radije pokušati ugušiti i preboleti uz hranu nego da ga nekome prizna. S druge strane, debljinom će i sam sebe kazniti te se novostečenom neatraktivnošću zaštititi od sličnih seksualnih iskustava i „greha“. Izolacija na koju sam sebe osuđuje povratno će stvoriti čežnju za sličnim iskustvima i nov razlog za tešenje hranom. Tako nastaje začarani krug. Čovek odraste, zaboravi davni incident, a krug žudnje, kažnjavanja i tešenja hranom ostaje obrazac njegovog života.
U osetljivom mladalačkom dobu, i nemogućnost da izrazimo svoj stav takođe može biti razlog za tešenje hranom. Isto tako, razne vrste neuspeha ili upoređivanje s poželjnim, pomalo anoreksičnim lepoticama sa modnih pista, mogu dovesti do stava: „Ako sam nepoželjnog izgleda ili mi sve ide naopako, bar se mogu najesti kao čovek.“
Hrana će nam pružiti iluziju da je sve u redu.


Posledice tešenja hranom

Ne treba proći puno vremena pa da posledice postanu vidljive. Debljamo se, telo se deformiše i neprestano radi pod opterećenjem. Sami sebe svrstavamo u rizičnu grupu, kod koje su češći povišen krvni pritisak, moždani udari, srčani napadi. Kičma, kukovi, kolena i skočni zglobovi trpe pri svakom pokretu - kao da nosimo vreću na leđima kud god da krenemo. Povećava se rizik od hroničnih oboljenja i komplikacija pri hirurškim zahvatima. Čak je i dijagnostika otežana.
To mi sami sebi radimo.
Ali, postoji i ono što se ne vidi. To su psihološke posledice preteranog hranjenja. Hrana ne samo da neće rešiti naše probleme, nego će ih dodatno zakomplikovati. Umesto prihvatanja stvarnosti i angažovanja na promeni mučnog stanja, mi na taj način svoj problem zatrpavamo novim količinama hrane, naročito slatkiša, negujući svoju bespomoćnost.
Umesto da se pokrenemo, radije ćemo kukati i tražiti sažaljenje. Kako jedan deo nas zna da je bespomoćnost privid, istovremeno se razvija i osećaj krivice što pristajemo na takvo stanje i ne činimo ništa. A onda će krivica biti dodatni razlog za tešenje hranom.
Da bi sebi malo olakšali, počećemo da okrivljujemo druge ljude i okolnosti za naše stanje. Svako malo čak ćemo započinjati i neku dijetu, neprestano čitati, naučiti o kalorijama i dijetama više od lekara. Pričaćemo o svemu samo ne o problemu zbog kojeg se tešimo. Rešiti ga, značilo bi izaći iz dobro poznatog obrasca mišljenja, osećanja i ponašanja s kojim smo se saživjeli.
Kada dovoljno uronimo u to stanje, svaki pogled u ogledalo može dodatno pojačati odbojnost prema samome sebi, gubitak samopouzdanja i osećaj manje vrednosti. A kad o sebi imamo loše mišljenje, tada ćemo pokušaje drugih ljudi da nam pomognu - doživljavati neprijateljskim. Ukazivanje na posledice dočekaćemo s ljutnjom i jelom; pohvale nekih naših pokušaja - sa sarkazmom i jelom; a ćutnju - s ignorisanjem i jelom. A život u kojem ti je i tvoje telo neprijatelj, jednako kao i ljudi koji te okružuju, nije ni lak, ni poželjan. Izgleda nam da nas samo hrana može spasiti od depresije.


Kako izaći iz začaranog kruga?

Držanje dijeta je ono na što ljudi najpre pomisle. Ali, iskustva pokazuju da rezultati obično budu kratkoročni, nakon čega ne samo da vratimo kilograme, već ih i premašimo. Razlog je tome što se dijeta događa prenaglo, što nismo razrešili potisnute probleme zbog kojih smo se uopšte počeli da se tešimo hranom, što često nemamo jasan cilj zbog kojeg bismo manje jeli i što nedovoljno volimo sebe.
Taj poslednji razlog, voleti sebe, ujedno je i prvi od kojeg treba početi kada se upuštamo u promenu tako kompleksnog stanja. Živimo svoj život. On zavisi od naših odluka i poteza. Pa, ko bi nas trebao više voleti i podržavati od nas samih?
Kada mi se obraćaju osobe s viškom kilograma, obično prvo upitam: „Kada bi malo više voleli sebe, šta biste drugačije činili u svom životu?“ Obično mi sa suzama u očima nabroje celu listu.
Moja su druga pitanja: „Šta u svom životu doživljavate kao muku, kao prisilu, šta radije ne biste?“ „Šta biste promenili da imate čarobni štapić?“ „Zašto morate sve što mislite da morate?“ „Koju cenu za to plaćate?“„Šta bi se dogodilo kad biste malo više mislili na sebe?“ „Koju bi cenu tada trebalo platiti?“ Putem tih pitanja obično na površinu isplivaju verovanja koja nas sputavaju i kao magnet privlače životna iskustva koja ih potvrđuju. Ta su verovanja naučena, često impregnisana strahom od gubitka, kazne, osramoćivanja ili odbacivanja. Dokle god postoje, ni jedna dijeta neće imati duži efekat. Prihvatiti da sam ja kreator svojih stanja, da ih smem i mogu menjati i da sam odgovorna za njih, pretpostavka je bilo kakve promene.
Tek tada se možemo baviti samim obredom hranjenja, odnosno osvestiti kako i zašto jedemo, npr.: Da li prebrzo gutamo napola sažvakane zalogaje? Da li pri jelu gledamo TV, puno pričamo ili nešto čitamo? Slušamo li uz jelo „strašno, strašno“ priče, od kojih telo dolazi u stanje stresa? Koliko smo prisutni dok jedemo? Prisutnost je potrebna da bismo čuli svoje telo kad nam pošalje signal sitosti. Bez njega nećemo znati kada treba prestati s jelom. Isto tako, zbog te ćemo prisutnosti uzeti manji tanjir ako već znamo da ga „moramo očistiti“ do kraja.
Prisutnost će nam, nadalje, pomoći da se upitamo: Da li je ovaj zalogaj stvarno potreban mom organizmu? Jesam li stvarno gladan? Možda sam žedan ili trebam utehu? Niko bolje od nas ne može da zna kada smo gladni hrane, a kada osećamo emocionalnu glad. Ta druga treba društvo, pažnju, možda poklon ili izlazak. Izaberite bilo šta, što se ne jede.
Prisutnost će nam pomoći da osvestimo i zašto to jedemo. Da li nam je potrebna „teška hrana“ ako sedimo u kancelariji? Koliko slatkiša strpamo u sebe? Stoje li u našem okruženju grickalice koje i ne računamo kao jelo? Da li je hrana masna ili jednolična? Jedna gospođa se cele noći borila s nesanicom pokušavajući da čita grickajući semenke i orašaste plodove. To uopšte nije smatrala hranom. Ali, njeno telo jeste. Dobila je za mesec dana četiri kilograma.
Sledeći je korak povećati fizičku aktivnost. Možemo odabrati prema afinitetima, možda žustro hodanje, možda trčanje, vožnju biciklom, plivanje, aerobne vežbe primerene svojem dobu. Unesene kalorije treba potrošiti. Ako ih više unesemo, valja ih i više trošiti. Zalihe se stvaraju svakoga dana, od onih nepotrošenih kalorija.
I, konačno: prestanite sami sebe silovati različitim dijetama, čestim merenjima i strahom od posledica. Zavolite sebe i počnite da brinete o sebi s ljubavlju. Pad težine treba biti posledica promene odnosa prema samome sebi, a ne dijeta. Jedite raznoliko, ali iz manjih tanjira. Krećite se i uživajte u svemu što nam život pruža. Da li napredujete, najbolje ćete znati po svojoj odeći.
Zapamtite, uvek imamo izbora: možemo uživati u količini hrane ili u zdravlju, gipkosti, vitkoj liniji i svemu onome što to nosi sa sobom.
 
 
Vesna Špalj, prof.