Izdavačka kuća “Laguna” dobila je ekskluzuivna prava za objavljivanje odabranih dela portugalskog nobelovca Žozea Saramaga u 16 knjiga. Ranijih godina u Srbiji je onjavljeno 4 Saramagova romana i jedan izbor priča: Godina smrti Rikarda Reiša (1997), Sedam Sunaca i Sedam Mesečina (1997), Embargo i druge priče (1999),  Jevanđelje po Isusu Hristu (1999) i Slepilo (2001). Prateći sve veće interesovanje čitalaca za ovog osobenog pisca jedinstvenog stila i nekonvencionalnog pravopisa, “Laguna” je 2011. godine objavila roman Smrt i njeni hirovi, a 2012. romane Jevanđelje po Isusu Hristu, Putovanje jednog slona i Sva imena, te putopisnu prozu Putovanje kroz Portugaliju. Tokom 2013. godine očekujemo prevode romana Kain, Sedam Sunaca i Sedam Luna i Kameni splav, te izbor priča S ovog i s onog sveta, a 2014. godine planira se objavljivanje romana Godina Smrti Rikarda Reiša, Esej o slepilu, Esej o lucidnosti i Udvojeni čovek. Najzad, tokom 2015. godine pojaviće se prevodi njegovih romana Povest o opsadi Lisabona, Sa tla uzdignuti i Pećina.

U prevođenju ovog zahtevnog pisca učestvuje tim naših najboljih i najeminentnijih književnih prevodilaca sa portugalskog jezika, pre svih Jasmina Nešković, Dejan Tiago Stanković, Ana Kuzmanović Jovanović i Vuk Šećerović, a njima su se pridružila i nova imena na polju prevodilaštva, kao što je Tanja Štrbac, te još neki oprobani mladi prevodioci s kojima “Laguna” nastoji da sklopi aranžmane o angažovanju u ovom zamašnom projektu (Tamina Šop, Mladen Ćirić...).

Svaki od Saramagovih romana je alegorija za sebe, priča ili metafora o nekoj velikoj temi ljudskog života, ali i o savremenim pojavama, ličnostima ili institucijama. Tako je Godina smrti Rikarda Reiša veličanstven književni spomenik velikom portugalskom pesniku Fernandu Pesoi; Smrt i njeni hirovi oda umetnosti koja pobeđuje smrt; Putovanje jednog slona servantesovska priča o trijumfu prijateljstva nad prolaznom slavom kraljeva i vladara; Jevanđelje po Isusu Hristu uzbudljiva priča o Hristu čoveku a ne legendi, čija je aura čovečnosti mnogo veća nego što tvrdi Biblija i što je izazvalo gnev cenzure kako u Portugaliji i Španiji, tako i u celoj Evropi;  Kameni splav priča o Iberijskom poluostrvu i slabim i smešnim stranama stvaranja Evropske Unije; Sva imena kafkijanska parabola o apsurdnosti čovekovih pregnuća i užasu birokratskog ustrojstva sveta; Putovanje kroz Portugaliju originalan putopis jednog velikog pisca kroz bogate predele, kulturu i istoriju svoje zemlje... Svaki “novi” Saramagov roman predstavljaće, tako, novo iznenađenje u registru Saramagovih tema i opsesivnih motiva, kojima je razobličavao okamenjene istine, izvrgavao ruglu katolicizam i hrišćanstvo uopšte, protivio se globalizmu i projektima novog svetskog poretka, a uvek ostajao veran pojedincu, malom čoveku i uopšte ljudskim slabostima i naporima da svet oko sebe i svoj život učine podnošljivim i lepšim.

Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva) rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako usmerenom na tehničke nauke, bio pored Francuskog jezika i predmet Portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle cenzure i napada portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. od posledica upale pluća.

Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. godine. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao se i sprijateljio s najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznalajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnikov prtljag (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Beleške (politički članci, 1977), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i dr., i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Sa tla uzdignuti (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Pisao je i drame, od kojih su najpoznatije Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987), In Nomine Dei (1991).

Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969, ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede s Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“

Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.