Mnogo sam putovao, ali nisam pisao o svim gradovima u kojima sam bio. Neki gradovi, jednostavno, nemaju priču. Pisao sam samo o gradovima koji su me duboko dodirnuli i koji su me učinili drugačijim. Ja nisam isti čovek posle susreta sa gradovima o kojima sam pisao, između ostalog, i u knjizi Gradovi u kojima umine bol – rekao je Sesar Antonio Molina, veliki španski pisac i putnik Sesar Antonio Molina, burno pozdravljen na književnoj večeri u prepunom Klubu Doma omladine Beograda.

Sesar Antonio Molina boravio je u Beogradu kao gost svog srpskog izdavača Arhipelaga koji je objavio dve njegove knjige, roman Fuga o ljubavi i knjigu putopisa Gradovi u kojima umine bol.

Odgovarajući na pitanje kako bira gradove o kojima će pisati i šta sve, osim samog putovanja, prethodi tom književnom susretu sa gradovima, Sesar Antonio Molina je naglasio:

– Postoje četiri vrste gradova. Jedni vam ne govore ništa. Drugi govore vrlo malo i vrlo nejasno. Treći gradovi mnogo brbljaju. Četvrti gradovi vam se obraćaju tišinom, govore izuzetno i mnogo, ali to čine u čudesnoj tišini. Ja najviše volim ovu četvrtu vrstu gradoiva, ove gradove u tišini. Oni su moj najveći književni izazov i uvek im se rado vraćam. Uvek sačekam da me grad osvoji i da se prepoznam s njim. Imam i jedan dodatni kriterijum. To su mostovi, i to sam naučio kod Andrića. Jedva da mogu da zamislim grad bez mostova i nisam pisao ni o jednom gradu koji nema most.

Molina je o Beogradu napisao duži putopis objavljen u Gradovi u kojima umine bol i jednu pesmu koju je pročitao na književnoj večeri.

– Beograd je nesvakidašnji grad, slojevit, ispunjen, uzbudljiv, dinamičan, u njemu nikada i ništa nije na jednom mestu. Malo bi se gradova oporavilo od tolike istorije i uspelo da živi sa njom i uprkos njoj. Beograd je grad priča i ja ću svakako nastaviti moju priču sa Beogradom.

Pozilipo i Napulj, Ulica San Nikolo u Trstu, Potsdamer Štrase u Berlinu, kafe Stray dog u Sankt Petersburgu, Šela i Rabat, Drina i Višegrad, Beograd sa košavom, Palata Trinidad u Madridu, Groblje na Monmartru u Parizu, Kule Tišine u Bombaju, mrtvi gradovi u Siriji, samo su neki od gradova koji su u knjizi Gradovi u kojima umine bol privukli pažnju ovog putnika otvorenih očiju.

Veliko interesovanje čitalaca izazvao je i piščev roman Fuga o ljubavi, pravi kosmopolitski roman koji čitaoca vodi od jednog do drugog grada, od jedne do druge zemlje, od jedne do druge ljubavi. Barselona i Madrid, Bolivija i Buenos Ajres, Krf i Firenca, Peruđa i Rim, Pariz i Sen Lizije, Budimpešta i Amsterdam – samo su neka od mesta na kojima se odigravaju sudbinski životni, politički ili ljubavni događaji u životu piščevih junaka.

– Kada pogledam moje knjige, one su uvek jedna vrsta izjave ljubavi. U njima se uvek govori o ljubavi.Možda je tačno da nema srećnih ljubavi, ali nema ni sreće nez ljubavi. To je moj pogled na svet. Uvek govorim da nije tačno da u Romeu i Juliji u središtu stvari problem ljubavi. Tu nema nikakvog problema kada je reč o ljubavi, njih dvoje se vole, ta ljubav je cela i ispunjena. Nije problem ovih ljubavnika to što nemaju dovoljno ljubavi, nego to što nemaju slobodu izbora i slobodu izražavanja. Pišuči Fugu o ljubavi, hteo sam da predstavim junaka koji, usred politike i istorije, cenzure i progona, ostaje na strani ljubavi i traga za njom kao prvom i poslednjom istinom života – rekao je Sesar Antonio Molina.

Pred dolazak u Beograd Sesar Antonio Molina, koji je jedno vreme bio i direktor Instituta Servantes, ministar kulture Španije i poslanik u španskom parlamentu, urednik u dnevnim novinama i profesor univerziteta, objavio je knjigu Lov na intelektualce u kojoj iznosi istoriju progona intelektualaca, zabrane i cenzure. Govoreći o ovoj knjizi, Sesar Antonio Molina je istakao:

– Uvek me je zanimalo to pitanje zašto su intelektualci tako često progonjeni u evropskoj istoriji, još od antičkih vremena. Moja knjiga je izazvala mnogobrojne reakcije, valjda zato što je skrenula pažnju na činjenicu da je uloga intelektualca da svedoči u svom vremenu, i to tako da ne mislim na cenu tog svedočenja. Ako to intelektualci ne čine, ko će drugi to da čini? Naravno, ni intelektualci ni književnost nisu više uticajni kao što su bili nekada. Ali ne smeju da se pomire sa svojoj situacijom, niti da odustanu od svoje uloge. Intelektualci moraju da govore, da postavljaju pitanja, nude odgovore, provociraju savest savremenika. Neće ih svi uvek čuti, ali ako ne govore o važnim pitanjima, onda ih niko i nikad neće čuti.