Dolazak u mladoženjinu kuću
Važno je doći u naznačeno vreme. Pred kućom ili zgradom u kojoj je stan, neko od mlađih, najčešće su to mlade devojčice, a mogu dečaci i devojčice, dočekuju goste i kite ih ruzmarinom. Običaj je da zvanica ostavi malo novca deci za kićenje, a neko od dece će goste otpratiti do domaćinovog stana, ako se stan nalazi u višespratnici. U stanu ili u kući gosti se okupljaju i služe samo kafom ili nekim pićem. Ako je neko došao izdaleka, može se poslužiti i sendvičem.

Formiranje svadbene kolone
Pre polaska po mladu, običaj je da domaćin očita Oče naš, a svi zajedno pomole se Bogu i onda krenu. Na čelu kolone, u prvim kolima, nalazi se stari svat sa barjakom. Stari svat je nekad bio mladoženjin ujak, a danas je to najčešće drugi svedok na venčanju, ili posebno lice. Iza njega, u drugim kolima je mladoženjinim kum, a u trećim - mladoženja s ocem. Posle toga, formira se kolona kola ostalih zvanica.

Oblačenje mlade
Mladi pri oblačenju pomažu sestre i najbolje drugarice. Običaj je da mlada bude u belom i da ima beli veo. Po pravilu, mladinu venčanicu nabavljao je svekar, odnosno, mladoženja. Danas se sve to obavlja prema ličnim željama, dogovoru i mogućnostima. U svakom slučaju, venčanica treba da bude svetlih boja, a kako se god mlada obukla, uvek će tog dana biti lepa.

Dolazak u mladinu kuću
Dolazak u mladinu kuću i odvođenje mlade propraćeno je mnogim lokalnim običajima: od gađanja jabuke iz puške do otkupa mlade. Naravno, danas u gradu, u stambenoj zgradi, nije mogućno gađati iz puške niti izvesti sve one običaje koje su izvodili naši roditelji, a pogotovu, dede i babe. Oni su živeli u drugačijim uslovima, kad su ti običaji i bili primereni. Lepota običaja je u tome da pruže radost učesnicima, a ne da izazovu neku nezgodu. Jabuka se može zakačiti na koncu iznad ulaznih vrta stana i rukom skinuti. Otkup mlade može se takođe izvesti, i u tom slučaju otkupljuje je ili stari svat ili mladoženja. Mladu prodaje njen rođeni brat, a ako ga nema - onda brat od tetke, strica, ujaka. Kad se mlada izvede, ona, u pratnji brata, seda u kola sa kumom, a kolona se formira na isti način kao i u dolasku.

Venčanje u crkvi
Kad dođu pred crkvu mladenci, praćeni kumovima, odlaze pravo pred oltarske dveri. Tu se vrši obručenje, odnosno kum daje mladencima burme, a oni ih jedno drugom stavljaju na četvrti prst desne šake. Sve to obavlja se pred sveštenikom. U toku obručenja mladenci i kumovi drže sveće. Te sveće se kasnije ostave u crkvi da izgore - za srećan bračni život. Posle obručenja, u crkvi se obavlja venčanje. Njega obavlja sveštenik po propisanim kanonskim pravilima. Mladencima se stavljaju krune na glave; vežu im se desne ruke belom maramicom ili platnom. To platno, kao i sveće kupuje kum i daje ih svešteniku pre obručenja.

Završetak venčanja
Po završetku venčanja mladencima najpre čestita sveštenik, a zatim čestita i kumovima. Posle toga, redom čestitaju, a mladencima i kumovima ostaje još da se potpišu na dokumentu koji se naziv venčanica. Potpisivanjem venčanice obred sklapanja braka je završen. Sve posle toga je svadbeno veselje. Na izlasku iz crkve običaj je da kum baci oko sebe sitan metalni novac za berićet supružnika. Posle izlaska iz crkve, odlazi se na mesto koje je predviđeno za svadbeno veselje, a ono se organizuje prema mogućnostima i želji mladenaca i njihovih roditelja. Tu će se događati mnoštvo stvari za koje će oni koji iz izvode tvrditi da je takav običaj ili ovako se valja. Uzalud je protivrečiti im.

Kumovi
Kuma bira mladoženja. On mora biti kršten po pravoslavnom obredu. Zato postoji samo jedan kum. Kako je za sklapanje građanskog braka, međutim, potrebno imati dva svedoka, onda je danas uobičajeno da jednog svedoka, kuma, bira mladoženja, a drugog - nevesta. U narodnoj tradiciji postoje kum i stari svat kao glavne ličnosti na venčanju, odnosno kao osobe koje svojim potpisom garantuju verodostojnost braka. Iz svega toga postignut je kompromis, pa se danas na venčanju pojavljuju dva kuma, od kojih je mladoženjin kum - prvi. Mladoženjin kum je, po pravilu, kupovao burme, nabavljao belo platno za venčanje i sveće. Osim toga, ima obavezu da kupi i kumovski poklon. Danas, uglavnom, mladoženja kupuje burme, a ostale obaveze kuma su se zadržale.

Kupovanje poklona mladencima
Svaka zvanica je dužna da odnese mladencima neki poklon. Tu postoje razlike. Kum i stari svat imaju veće obaveze od običnih zvanica. Takođe su i obaveze najuže familije veće od obaveza ostalih zvanica. Uostalom, cilj samog čina darivanja jeste želja da se mladenci što pre materijalno osposobe za samostalni život. Izbor poklona, ipak, najviše zavisi od mogućnosti darodavca. Danas je uobičajeno, a pokazalo se i praktičnim, da se darovi daju u novcu, što mladencima omogućuje da ga potroše na najcelishodniji način. U srpskoj narodnoj tradiciji postoji, baš kad su svadbe u pitanju, pravilo reciprociteta. Svaki poklon koji se dobijao upisivan je u svesku, a pored njega se beležilo i ime darodavca. Ta sveska je bila svojevrstan podsetnik, pa kad neko bude pozvan na svadbu, on prekontroliše da li je ta osoba bila na njegovoj svadbi i koliko je vredan poklon donela. Prema tome se i određuje vrednost poklona koji će se dati mladencima. Drugačije rečeno, ako neko nije pravio svadbu, nema obavezu ni drugom da ide. A ako jeste, onda je po običajnom pravu dužan da ode onima koji su i njemu bili. To je dobro imati na umu pre nego što se otpočne sa preterivanjem.

Vreme za venčanje
Venčanje se, po pravoslavnoj veri, ne obavlja u vreme posta, sredom i petkom, na Krstovdan zimski, Usekovanje, Krstovdan jesenji, Vaskrs i u Svetlu nedelju.