S druge strane, brak bi trebalo da bude zajednica duhovno i fizički zdravih i zrelih osoba koja se primarno ne bavi pitanjem materijalnog bogatstva, već uspostavljanjem dobrih odnosa, stvaranjem ili odgajanjem potomstva i optimalnih psihosocijalnih uslova u međusobnom suživotu. Iz te zajednice bi trebalo da proistekne i dovoljno materijalnog bogatstva, ali prvenstveno zdravlja i zrelosti, što je i čini unapređenom, uzvišenijom od ostalih zajednica, tj. po čemu se brak znatno razlikuje od drugih zajednica i udruženja.

Sreća - Dati tačnu definiciju sreće predstavlja jedan od većih problema u psihologiji. Jedna od definicija koja možda i najbolje opisuje pojam sreće uključuje u sebe slobodu, sigurnost, ljubav, materijalna dobra i unutrašnji mir. Moguća je i definicija da je sreća stanje u kojem se ljudi ponašanjem suprotstavljaju spoljašnjim silama koje bi ih inače dovele do nesreće (tuge). Jedno je sigurno, sreća se razlikuje od zadovoljstva, sa kojim je često mešamo. Sreća, za razliku od zadovoljstva koje je kratkotrajno, ima neki dublji smisao i dublji unutrašnji osecaj.

Iz ovoga bismo mogli da izvedemo definiciju da bi srećan brak bio zajednica pre svega duhovno zdravih i zrelih ljudi koji gaje i unapređuju ljubav, stvaraju i podižu potomstvo, te zajedno stiču i dele materijalna dobra, a sve to im donosi unutrašnji mir i osećaj slobode.

Srećan brak je zajednica duhovno zdravih i zrelih ljudi koji gaje i unapređuju ljubav, stvaraju i podižu potomstvo, te zajedno stiču i dele materijalna dobra, a sve to im donosi unutrašnji mir i osećaj slobode.

(Ne) Razvijanje sposobnosti za ljubav… Rad na sposobnostima

Za ostvarenje srećnog braka potrebno nam je da posedujemo određene sposobnosti. Složićemo se da je za brak potrebna na prvom mestu ljubav. Ljubav je sposobnost koju stičemo i učimo kroz veći deo života. Istina je, data nam je u svom prvobitnom, esencijalnom obliku kao dečja ljubav, ali to možemo da shvatimo da nam je data kao talenat koji, ako se ne neguje, ne razvija u pravom smeru, ne održava i ne iskoristi, ostane ništa drugo do potencijal. Ukoliko ga zapostavimo, ne gradimo zreliji oblik, ostaće na nivou dečje, sada već, infantilne (nezrele) ljubavi. Tako dolazimo do toga da ljubav i rad predstavljaju neophodne, složene sposobnost koje nas, kada su razvijene, čine ostvarenima i životno ispunjenima.

Za ljubav nam je, nekako, jasno da je potrebna u braku ( mada se, nažalost, neki brakovi ne zasnivaju na ljubavi). Sve više se srećemo i sa uvidom da je sposobnost za rad, takođe, bitna karakteristika ličnog osećanja ispunjenosti, a time i zadovoljstva i sreće u braku. Rad ovde nema samo za cilj sticanje materijalnih uslova za život, već i ostvarenja potencijala osobe, doživljaj da se razvijamo ka samostalnosti, a time i doživljaj slobode, koji je jedan od preduslova sreće. Odnos prema radu se, u velikoj meri, reflektuje na odnos prema ljubavi, braku, životu uopšte.

Rad je svako građenje i stvaranje. I ljubav se stvara i gradi pa se, na taj način, u stvari, ljubav „zarađuje“. Za zrelu (mnogi kažu „pravu“) ljubav potrebno je mnogo truda i rada, ulaganja, promena, fleksibilnosti, odricanja, tolerancije, jednom rečenicom - mnogo rada na sebi i odnosu.

Zreo odnos prema radu (i životu) podrazumeva proaktivnost, „posadi pa ćeš požnjeti“ stav. Nezreo stav se odlikuje pasivnošću i čekanjem da se nešto „spontano“ desi, samo od sebe. Očekivanje da će se želja, nekim činom „božje milosti“ pretvoriti u stvarnost bez aktivnosti i truda onoga koji želi. Da se dobije, a ne da se zaradi. Mnogi ljudi, jednostavno, čekaju da im se nešto desi ,pa im se tako „dešavaju“ veze, ljubavi, brakovi, deca... Čekaju da im samo dođe. Neki ljudi se ponašaju kao da su bogomdani, ili „izabrani“, pa skrštenih ruku čekaju i „šalju poruke svemiru“ ...

Ako neki mladić ili devojka sa dvadeset ili više godina još pokazuje ovakav pasivan stav, tada govorimo o nezreloj mladosti koja se još nalazi u stanju tzv. produžene pubertetske krize. Te mlade osobe ne rade ništa na svom odrastanju i pripremanju za ozbiljnu zajednicu kakva je brak. Na primer, stalno menjaaju partnere nalazeći pritom razne izgovore za to ponašanje, opravdavajući se da „to nije to“, ili mlade devojke čekaju „princa na belom konju“ dok momci samo „udaraju recke“, tj.najvažnije im je brojno stanje partnerki sa kojima su bili u „šemi“. Čekaju da im se spoljašnje okolnosti, kako kažu, poklope, da im taj neko sam dođe i to, po njihovim merilima, sasvim savršen, a da pritom ništa ne daju od sebe, ne žele da menjaju svoje navike i ponašanje.

Za ostvarenje srećnog braka potrebno je da posedujemo zrele sposobnosti za ljubav i rad, razvijenu individualnost i samostalnost…i mnogo truda da se zajednica neguje.

Nastavljanje nezrelosti u braku

Osoba koja se nije pripremila za bračni život često nastavlja sa nezrelim oblicima ponašanja i u braku. Česta je pojava da već odrasle (po godinama) osobe često menjaju partnere u braku. Kako se kaže „švrljaju“. Nisu u stanju da se vežu za jednog partnera i njemu ostanu privrženi i verni. Ili, pak, pokazuju agresivno ponašanje prema svojoj okolini, prema svojoj porodici. Brak im je kao „bure baruta“, svakog momenta spremno da eksplodira... Sa takvim nezrelim odnosom prema sebi, životu, braku, partneru...teško se može postići stanje sreće.

Ljudi ulaze u bračni odnos jer im je jedan segment odnosa „razvijen“, najčešće seksualni, postoji neka strast i zaslepljeni njome misle, upravo, da su napravili pravi potez. Ili se ulaskom u brak rešavaju materijalni problemi jednog od partnera. Najčešće su žene u pitanju. One u biti ne traže bračnog partnera zbog ljubavi, već spoznora za svoje, uglavnom materijalne, prohteve. Postoji moderan naziv za takve osobe ženskog pola - „sponzoruše“. Muškarci u takvim brakovima obično imaju ženu za pokazivanje. U današnjem vremenu sve češća je pojava da su ljudi vremenski jako kratko u brakovima i da, posle prve krize, parovi odmah konsultuju advokate, razvode se. Nema toliko čekanja i trpljenja kao u ranijim vremenima, što je, sa jedne strane, dobro ako je prisutno npr. agresivno ponašanje, da ne trpi porodica, deca ali, s druge strane, nije bilo ni pravih pokušaja prilagođavanja, menjanja sebe, rada na razvoju odnosa, pa partneri i dalje ostaju nezreli (što ih obično dočeka i u narednoj vezi).

Uloga medija u podsticanju lažne slike

I mediji podstiču izgradnju iracionalnih slika o odnosu, ljubavi, braku... Serije, filmovi, štampa, pružaju podršku i „podgrevaju“ ovakav trend. Pa tako danas imamo pregršt časopisa sa instant rešenjima i savetima „Kako do srećnog braka u pet koraka“, „Udati se za pravog“... Devojke čekaju nekog „mister Biga“ - „gospodina Pravog“ i do tog „sudnjeg dana“, dok ne naiđe čovek nihovog života, one će menjati partnere, pijuckati svoja pića sa drugaricama rešavajući testove u časopisima. Žene spasavaju brakove tako što su dobile savet u novinama da obuku seksi veš i spreme egzotičnu večeru... U suštini, sve se radi da se NE radi na sebi . To teško da ima veze sa realnim životom i podseća na neki fatalistički pristup životu , po principu - „sve ili ništa“ , „ili će mi život biti cveće, il me biti neće“ . Ne pristajemo ni na šta osim na svoje, u najvećem broju slučajeva, iluzije o vezama i braku. Nema truda, jer se ni ne zna, zapravo, šta se traži i za šta bismo uložili trud. A traženje se ovde svodi na čekanje.

Vladeta Jerotić neke od ovih karaktera naziva neurotičarima i kaže: „Što je veći broj ovakvih neurotičara u jednom društvu, svakako su i manje šanse da to društvo ostvari svoje ciljeve i omogući prirodan razvoj mnogih potencijalnih mogućnosti, odnosno sposobnosti koje se nesumnjivo nalaze u svakom čoveku“. Sreća pojednica, grupe, porodice i društva zavisi, očito, od zrelosti članova. Sazreti je veliki posao.

Zrelost- presudni faktor srećnog pojedinca i srećne zajednice?

Kao što se “čovek uči dok je živ” tako i sazreva tokom celog svog života. Svako životno doba ima svoje zadatke kroz koje se ispoljava zrelost ili nezrelost ličnosti. Čovek može dostići visok stepen zrelosti nekada sa dvadeset, nekad tek sa pedeset godina, ali nije retko ni to da nikada “ne sazri” tj. ostane infantilan do kraja svog veka.

Nesumnjivo su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva na prvom mestu oni uslovi koje roditelji i roditeljski dom stvaraju u ranoj mladosti, zatim životne okolnosti, proživljeno iskustvo i učenje iz istih, kao i sama konstitucija i nasleđena sklonost i sposobnost ličnosti za transformaciju. Dobro zajedništvo podrazumeva da prvo postoji izgrađena individualnost. Kvalitetno "mi" (u braku) zahteva snažno “ja” (zrelu ličnost) .

Šta je zrelo “ja”

Zrelo “ja” odlikuje: sposobnost za voljenje drugog, sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa, sposobnost podnošenja...

Spomenućemo najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog ja, odnosno ukazuju na stepen njegove zrelosti. Svaki od kriterijuma ima podjednak značaj.

- Sposobnost za voljenje drugog, ne samo sebe samog. Narcističke ličnosti u drugoj osobi, u stvari, “vole” sebe , onakvi kakvi su nekad bili, kakvi su sada ili kakvi bi želeli da budu. Prevazilaženje infantilnog narcizma i samocentriranosti je osnova zrelog ja.

- Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa. Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama. Emocije i impulsi nisu naš gospodar. Mentalno ih obrađujemo i upravljamo njima..

- Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje. Čovek teži zadovoljstvu i izbegavanju bola. Međutim, realnost često zahteva da podnosimo neprijatnosti da bi se adaptirali, učili, sazrevali. Sposobnost “konstruktivnog trpljenja” je nužna osnova zrelosti. Ne može sve biti usklađeno sa našim željama. Nesposobnost podnošenja neprijatnosti je često uzrok različitih zloupotreba alkohola, droga, medikamenata…

- Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti. Zrela savest se zasniva na ljubavi i potrebi da očuvamo ono što doživljavamo kao vredno i dobro. Ako to ugrozimo, onda osećamo tugu i potrebu da ispravimo štetu. Nezrela savest je zasnovana na strahu, pretnjama, osećanju krivice, ponaša se prema sebi ili okolini sadistički ili mazohistički. Takva savest prezire, osuđuje, “zvoca”, preti, odbacuje…Nekada se ljudi bore protiv takve savesti odbacivanjem savesti.

- Sposobnost da budemo nezavisni. Ovu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je razvila sve prethodne sposobnosti koje smo spomenuli. U suštini, ona je cilj, ali i uslov slobode. Nema slobodne ličnosti koja je previše povučena i popustljiva ili neurotična i nametljiva. Samo nezavisna, slobodna ličnost zna tajnu zrelog ponašanja.

Možda ne bi bilo loše da svako od nas proceni koliko ovi kriterijumi za zrelost vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Ne bi bilo loše da odgovorimo sami sebi koliko smo zapravo postigli u radu na sebi, šta još možemo da uradimo, jer uvek ima nešto da se uradi, da se unapredi. Podsetimo se da se sreća zaslužuje.

Svaki par može, ako se potrudi, da ima srećan brak, što znači da sreća nije zagarantovana samo jednoj osobi jer je brak, koliko znamo, zajednica, dve individue i “za sreću je potrebno dvoje”. Ako postoji jedan srećan brak, onda to znači da je moguće da brak bude srećan, ali da oni koji ga nemaju nisu učinili sve što je u njihovoj moći da sreću i zasluže. Važno je da znamo da od nas samih najviše zavisi kako ćemo živeti i da je naša, lična odluka, a na kraju i odgovornost, hoćemo li se potruditi i dati sve od sebe da ostvarimo i budemo u srećnoj zajednici.

Ako postoji jedan srećan brak, onda to znači da je moguće da brak bude srećan, ali da oni koji ga nemaju nisu učinili sve što je u njihovoj moći da sreću i zasluže.