U Malom pozorištu „Duško Radović“ u petak 24. maja u 20 sati premijerno će biti izvedena predstava za decu  „Kako je ozdravio Cvrčak“ po  motivima romana Tona Telehena u režiji Nikole Zavišića. Prva repriza očekuje nas u subotu 25. maja u 17 sati.„Kako je ozdravio Cvrčak“ je savremena basna pretočena u muzičku predstavu koja na inspirativan i prikladan način obrađuje temu potištenosti, klonuća i praznine duha kod dece i mladih. Predstava je namenjena mlađoj školskoj publici, ali oštrouman i domišljat jezik i živa muzička pratnja uz duhovitu glumačaku igru čine ovu predstavu adekvatnom za celu porodicu. U svetu koji okružuje Cvrčka mnogo je pesme, smeha, razumevanja i šale, ali iznenada, neočekivano, u njegovu glavu uskače „sumorno osećanje“ kog ne može da se oslobodi, čak ni uz pomoć prijatelja i raznih prijateljskih saveta. Jedino što će na kraju pomoći Cvrčku da otera brige i sumornost je svest o tome da je on taj koji može da kontroliše svoje misli i emocije, te da samo on može da ih spreči. 

Ova priča potekla je iz pera vrsnog pisca za decu i lekara, Tona Telehena, sa ciljem da osnaži decu i mlade, kao i njihove najbliže, da otvoreno razgovaraju o mentalnom zdravlju i stanju ničim izazvane tuge i očaja koje može da zadesi svačiju dušu. Kroz mnogo pesme i šala, Cvrčak traži lek, i daje  pozitivan primer kako pobediti „sumorno“ osećanje – nevidljivog, ali opasnog neprijatelja.

Mila Mašović-Nikolić, dramaturg pozorišta  

O PREDSTAVI – REČ REDITELJA

Holandski dečiji pisac Ton Telehen je na našim prostorima već dve decenije prisutan autor nestvarno duhovitih, inteligentnih i nežnih priča o životinjama. Te životinje žive u njegovoj izmišljenoj Šumi i svoje živote ispunjavaju zabavnim, britkim, mudrim, dubokomislenim razgovorima. One razgovaraju na jednostavan i direktan način o važnim temama i dilemama koje ih zanimaju i muče, te na taj način upoznaju mladu čitalačku publiku sa pojmovima i stanjima duše o kojima se ne govori često. Upravo nam priče Tona Telehena na najbolji način potvrđuju da i sasvim mlada publika, kako čitalačka tako i pozorišna, veoma lako može da se zamisli nad temama koje su naizgled komplikovane.

U mini-romanu „Kako je ozdravio cvrčak“ priče su povezane intenzivnim tokom radnje koja se deli na nekoliko glavnih aktera (Cvrčak i njegova priča o sumornom osećanju, Slon i njegova priča o neprestanom penjanju na drveće, padanju sa njega i ponovnom podizanju, Medvedu i njegovim doživljajima vezanim za degustaciju raznih šumskih torti itd.). Takođe, postoji protok vremena (za razliku od ostalih Telehenovih knjiga kod nas dostupnih, gde nema vremenskog toka, sve se dešava bilo kada). Ovde, u romanu kojim smo se bavili, radnja se odvija paralelno sa promenom godišnjih doba u Šumi (od jednog jutra početkom leta sve do jedne zimske večeri), počev od prvih simptoma tog neočekivanog stanja koje je zaposelo glavnog junaka – Cvrčka; pa do potpunog oslobađanja od invazivnog „sumornog“ osećanja.

Tema romana i naše predstave jeste - „sumorno osećanje“ koje se u dušu useli nepozvano, neočekivano i onda odande teško izlazi. Upravo to se desilo našem Cvrčku, pa zato on više ne može da peva, da pleše, da slavi rođendan; više nije u stanju da radi bilo šta veselo, što je za njega do tada bilo normalno. Zbog toga se pita tokom celog svog puta ka ozdravljenju – kako da ovo grozno osećanje izbaci iz svoje glave?!   

Ovo ipak nije priča koja se na suvoparan ili nepristupačan način bavi pitanjem ozdravljenja duše, već se na Telehenov način - telehenovski, uzbudljivo, duhovito, tiho i polako ovoj temi približava, gotovo da se srodi sa njom, upoznaje nas sa „sumornim osećanjem“ suštinski, iznutra, a onda nas iz tog osećanja, zajedno sa Cvrčkom – vadi, pokazuje nam put kako da se njega oslobodimo, ohrabruje nas.  

Rešenje je da se o tome za početak razgovara, da se verbalizuje, uz pomoć najbližih prijatelja, poverenja u njihovo mišljenje i savet, njihovog požrtvovanja i uzajamne ljubavi.

Nikola Zavišić, reditelj

O MUZICI I ZVUČNOJ SLICI U PREDSTAVI

Zvuci su jedina stvar koja je sa nama čitavog života - zvukove i muziku čujemo kada smo kod mame u stomaku. Pre nego što naučimo reči, učimo i vodimo se intonacijom rečenica odraslih osoba. Kasnije se više fokusiramo na muziku i ona nam postaje jedan od najboljih prijatelja. Postoje naučni dokazi o "efektu Mocarta" i o tome kako su ljudi koji slušaju kvalitetnu muziku mirniji, srećniji, fokusiraniji. Kada smo krenuli da radimo ovu predstavu, jedino o čemu smo se dogovorili, jeste da zvučna slika - bilo da je muzika u pitanju, bilo da su zvuci bilo kog tipa - nije pozadina, već aktivni učesnik scenske radnje. Pošto se ekipa neverovatno povezala i osluškuje, počele su da se otvaraju neke neverovatne stvari - u imitaciji životinja, povezanosti pokreta i zvuka, a onda i igri sa intonacijom reči i akcentima pod vođenjem profesorke Ljiljane Mrkić Popović - sve to je jako logično preraslo u jednu prirodnu, ali kompleksnu zvučnu sliku, gde čak i zvuci koraka imaju svoje mesto i boju. Tako, na kraju, imamo na prvi pogled apsolutno nespojive različite stvari, kao što su simfonija Cvrčaka, rok pesma Zlojedog Crva, vokalni lajtmotiv Veverice, atonalni klavirski prelid Slona, koji se prepliću i zajedno formiraju jedinstvenu celinu.

Jovan Stamatović – Karić, pijanista i reditelj

IGRA – „KOLIKO SAM BLIZU, A KOLIKO DALEKO OD DRUGIH“

„Sada ćemo svi da stojimo u širokom krugu. Ja ću da kažem određenu rečenicu u kojoj se nešto tvrdi. Svako od vas će da proceni u kom stepenu za njega lično važi ta tvrdnja pa se u odnosu na to pomera ka centru kruga. Znači, ako se na nekoga ta tvrdnja uopšte ne odnosi on se ne pomera s mesta. Oni na koje se ta tvrdnja, po njihovoj proceni, najviše odnosi staće u centar kruga. A ostali će stati negde između centra i najšireg kruga. Da počnemo...“*

1.    Ja se poveravam mojim drugarima, jer imam poverenja u njih
2.    Uživam kada je sunčan dan
3.    Ponekad se osećam bezvoljno i neraspoloženo
4.    Više volim sneg nego kišu
5.    Dešava mi se da pomislim da samo ja imam probleme
6.    Obično mi bude lakše, ako nekome ispričam ono što me muči
7.    Više volim mačke nego pse
8.    Umem da saslušam i da podržim druga kada mi poveri neko svoje skriveno osećanje
9.    Dešava se da me pitaju kako se osećam
10.    Vodim računa da ne preterujem u uzimanju slatkiša
11.    Lakše prebrodim problem, ako mi neko da prijateljsku podršku

Cilj ove igre je da se osveste određena emocionalna stanja i povezanost sa osobama iz neposrednog okruženja!

Zahvaljujemo se psihologu Mileni Jerotijević za dugogodišnju i nesebičnu podršku programima našeg pozorišta, kao što su „Ko je Loret?“, „Kako bez ekrana“, „Kako je ozdravio Cvrčak“ i mnoge druge!

*„Igrom do spoznaje (priručnik za radionice za decu od 7 do 14 godina)“, Beograd, 1993.

foto Belkisa Abdulović