Kako odrastati u svetu u kojem se čini da je sve čemu smo izloženi — nasilje? Gde je mesto mladog čoveka u društvu preplavljenom nepoverenjem, strahom i neizvesnošću?
Predstava „Ako pčele nestanu sa lica zemlje“, inspirisana čuvenim antifašističkim romanom Edena fon Horvata, otvara pitanja položaja mladih u savremenom svetu, traganja za identitetom i potrebe za zajedništvom u vremenu koje nas sve više razdvaja. Horvatova vizija društva pred slomom u ovoj inscenaciji dobija snažan savremeni odjek — postaje prostor u kojem se mladi ljudi današnjice ogledaju, preispituju i pokušavaju da pronađu svoj glas.
Igraju:
Miloš Timotijević, Jelena Ilić, Nedin Nezirović, Mladen Lero, Filip Stankovski, Nevena Kočović, Anja Jovanović, Pavle Veselinović, Mila Protić.
Režija: Anja Suša
Dramaturgija: Tijana Grumić
Scenografija: Marija Mitrić
Kostimografija: Maja Mirković
Kompozitor i dizajn zvuka: Adde Huumonen
Scenski pokret i koreografija: Damjan Kecojević
Asistent reditelja: Janko Kovačević
Asistent kostimografa: Ivana Pražić
Asistent scenografa: Sonja Borojević
Eden fon Horvat, jedan od najizvođenijih dramskih pisaca sa nemačkog govornog područja, rođen je u Rijeci 1901. godine. Njegov otac bio je Mađar iz Slavonije koji je ušao u diplomatsku službu Austro-Ugarske i bio plemićki uzdignut, čime je stekao svoje „fon“, dok mu je majka bila češkog porekla.
„Ako me pitate koja je moja otadžbina, “ rekao je fon Horvat, „odgovaram: rođen sam u Rijeci, odrastao u Beogradu, Budimpešti, Požunu, Beču i Minhenu, i imam mađarski pasoš. Ali domovina? Ja je nemam. Tipična sam austrougarska mešavina: istovremeno Mađar, Hrvat, Nemac i Čeh; ime mi je mađarsko, a maternji jezik nemački.“
Od 1908. godine pohađao je osnovnu školu u Budimpešti, gde se nastava odvijala na mađarskom jeziku, a od 1913. nastavio je školovanje na nemačkom — prvo u Požunu (današnjoj Bratislavi), a potom u Beču. Za univerzitetske studije otišao je u Minhen, gde je i počeo ozbiljno da piše, ali je studije napustio na polovini i preselio se u Berlin.
Prijateljima je jednom ispričao priču o tome kako je, penjući se po Alpima, naišao na ostatke davno umrlog čoveka, ali sa rancem koji je još bio netaknut. Zaintrigiran, otvorio je ranac i pronašao neposlatu razglednicu na kojoj je pokojnik napisao:
„Divno se provodim.“
„Šta si uradio s njom?“ — upitali su ga prijatelji.
„Poslao sam je!“ — odgovorio je fon Horvat.
Komadi kao što su Italijanska noć (1931), Priče iz bečke šume (1931) i Kazimir i Karolina (1932) već su za njegovog života bili uspešni i proslavljeni i već njima se jasno pozicionirao protiv rastućeg nacionalsocijalizma i pretnji mladoj Vajmarskoj republici.
Godine 1931. dobio je prestižnu Klajstovu nagradu za književnost za Priče iz bečke šume, i postao meta nacionalsocijalističke propagande. Samo dve godine kasnije nacisti su došli na vlast, što je označilo nagli kraj njegove obećavajuće dramske karijere, i fon Horvat je smatrao da je najbolje da pređe granicu i vrati se u Beč.
Uprkos svom antinacionalizmu, isprva se učlanio u udruženje nemačkih pisaca koje su osnovali nacisti, verovatno kako bi njegova dela mogla da ostanu u štampi na teritoriji Rajha dok on živi u još uvek nezavisnoj Austriji. Upravo je u Beču objavio svoje najpoznatije delo „Omladina bez boga“, čime je javno i nepovratno raskinuo sa hitlerovcima. Roman prikazuje razdraženog, razočaranog profesora koji se sve više otuđuje od svog poziva i sveta oko sebe dok ideologija nacizma počinje da pušta korenje u obrazovnom sistemu.
Kada su Hitlerove trupe naredne godine umarširale u Austriju, fon Horvat je pobegao u Pariz.
„Ne bojim se ja toliko nacista,“ rekao je jednom prijatelju. „Postoje gore stvari od onih kojih se svesno plašiš — to su one kojih se plašiš, a da ne znaš zašto. Na primer, ja se bojim ulica. Ulice mogu biti neprijateljski nastrojene prema tebi, mogu te uništiti. Ulice me plaše.“
Nekoliko dana kasnije, usred kratkotrajne i snažne oluje, fon Horvat je hodao niz Šanzelize, najčuveniju ulicu u Parizu, kada je munja udarila u drvo, grana se obrušila i usmrtila pisca na mestu.
Malo pozorište „Duško Radović“
Večernja scena
