Trčanje može da uspori starenje u određenim aspektima, dok hodanje nema taj efekat, kaže jedna značajna studija o aktivnim starim licima. Ova otkrića pokreću zanimljiva pitanja o tome da li većina nas treba da ubrza tempo fizičkog vežbanja da bismo ostvarili najveće moguće prednosti. Šetnja je odlična vežba. Niko to ne dovodi u pitanje. Stari ljudi koji šetaju najčešće imaju manji procenat pojave gojaznosti, artritisa, srčanih bolesti i dijabetesa, kao i duži životni vek od onih sa sedentarnim načinom života. Već dugi niz godina lekari i naučnici mere koliko daleko i koliko brzo neko može da hoda da bi videli kakvo im je zdravstveno stanje tokom procesa starenja.

Ali istraživači i sami stari ljudi su takođe primetili da sposobnost za hodanje opada sa starenjem. Stara lica čija je osnovna vežba hodanje često počinju da hodaju sporije i uz više poteškoća kako godine prolaze, i pritom se brže zamaraju.

Mnogi od nas bi verovatno pretpostavili da je ovo fizičko usporavanje neizbežno. Prethodne studije na starijim osobama koje šetaju su skoro sve pokazale da njihova sposobnost za hodanje vremenom opada. Drugim rečima, počinju da koriste više energije za svaki korak, što kretanje čini težim i zamornijim.

Međutim, istraživači sa Univerziteta u Koloradu u Bolderu i Državnog univerziteta Hambolt u Arkati u Kaliforniji su počeli da se pitaju da li je ovo postepeno opadanje fizičke sposobnosti kod starih osoba zaista neizbežno ili možda može da se uspori ili eliminiše drugim vrstama vežbi, posebno trčanjem.

Na sreću, Bolder ima neuobičajeno veliki broj stanovnika starijeg doba koji su izuzetno aktivni, tako da naučnicima nije nedostajalo ispitanika za istraživanje. Kada se vest proširila po teretanama i među grupama za trčanje i hodanje, ubrzo su odabrali 30 muškaraca i žena u srednjim do kasnim 60-tim i ranim 70-tim godinama života.

Petnaest dobrovoljaca je šetalo najmanje tri puta nedeljno po 30 minuta ili više. Preostalih 15 je trčalo najmanje tri puta nedeljno, isto 30 minuta ili duže. Tempo trkača je bio različit, ali je većina trčala malom brzinom.

Naučnici su okupili sve dobrovoljce u Laboratoriji za merenje kretanja na Univerzitetu u Koloradu i zamolili svakog trkača i hodača da uradi tri kratke serije hodanja pri tri postepeno rastuće brzine na posebno opremljenim trakama za hodanje. Ove trake su bile podešene da mere kako stopala ispitanika dodiruju podlogu, kako bi izmerili njihovu biomehaniku.

Dobrovoljci su takođe nosili maske koje su merile unos kiseonika, a te podatke su istraživači iskoristili da bi utvrdili ekonomičnost njihovog hodanja.

Ispostavilo se da su trkači bolji i efikasniji hodači od samih hodača. Bilo im je potrebno manje energije da se kreću istim tempom kao dobrovoljci koji su redovno hodali.

Isto tako, kada su istraživači uporedili efikasnost hodanja starijih trkača sa rezultatima sličnog ispitivanja među mladima koji su dobijeni u ranijim eksperimentima u istoj laoratoriji, otkrili su da 70-godišnji trkači imaju skoro istu efikasnost hodanja kao prosečan student sa sedentarnim načinom života. To znači da stariji trkači mogu da hodaju istim tempom kao mladi.

Stariji hodači, s druge strane, imali su istu ekonomičnost hodanja kao osobe istih godina sa sedentarnim načinom života. To znači da hodanje nije sprečilo ove osobe da izgube sposobnost da se kreću sa lakoćom.

Ono što je još više iznenadilo istraživače je činjenica da je biomehanika trkača i hodača tokom hodanja bila skoro identična. Trkači nisu hodali drugačije od redovnih hodača u smislu broja koraka koje prave ili dužine koraka i drugih parametara mehanike hjihovog hodanja.

Ali nešto jeste bilo drugačije.

Istraživači su mišljenja da ova razlika potiče od razlike u ćelijama mišića ispitanika. Poznato je da intenzivno ili dugo aerobno vežbanje, kao što je trčanje, povećava broj mitohondrija u ćelijama mišića, kaže Džustus Ortega (Justus Ortega), vanredni profesor kineziologije na Univerzitetu Hambolt, koji je rukovodio ovom studijom. Mitohondrije pomažu da se obezbedi energija za ove ćelije. To znači da je više mitohondrija omogućavalo osobama da se kreću tokom dužeg vremenskog perioda uz manje napora, kaže on.

Trkači takođe mogu da imaju bolju koordinaciju između mišića od hodača, kaže dr Ortega, što znači da je potrebno manje mišića da se kontrahuje tokom kretanja, što dovodi do manje energije koja se koristi.

Koji god da je razlog, trčanje definitivno usporava značajno opadanje ekonomičnosti hodanja koje ide sa godinama, kaže on, a taj rezultat ima implikacije koje prevazilaze okvire laboratorije za fiziologiju. Ako je kretanje lakše, kaže on, onda će ljudi više da se kreću, i tako u tom procesu poboljšavaju zdravlje i kvalitet života.

Dobra vest za osobe koje se ne bave trčanjem jeste da mogu da počnu u bilo kom dobu i da osete korist od toga, kaže dr Ortega. ,,Neki od naših ispitanika su počeli da trče tek u 60-tim godinama života’’, kaže on.

A možda samo trčanje i nije neophodno. Svaka fizički zahtevna aktivnost bi trebalo da bude efikasnija u fizičkom smislu’’, kaže Ortega. Zato razmislite o tome da tokom sledeće šetnje ubrzate korak tokom jednog minuta ili duže, dok vam srce ne zakuca brže i dok se ne zaduvate; usporite; zatim ponovo ubrzajte korak. Ovo će vam skratiti vreme šetnje i verovatno ćete biti mlađi nego što to biološko doba vašeg organizma govori.

Izvor: well.blogs.nytimes.com