Nega tela i kozmetika u starom Rimu
U svim drevnim civilizacijama koje su proteklih pet milenijuma stasavale, razvijale se i nestajale na Bliskom Istoku i u Sredozemlju, nega tela, kozmetika i moda imali su izuzetan značaj. Među najlepšim i najdragocenijim eksponatima u poznatim svetskim muzejima i privatnim zbirkama starina, nalaze se maštovito oblikovane i bogato ukrašene palete i kutije za šminku, ogledala i posudice neobičnog oblika načinjene od najskupocenijih materijala, u kojima su čuvani retki i egzotični parfemi i pomade.

Nega tena kože

Rimljani su bili ranoranioci. Nakon ustajanja, sledilo je vrlo ovlašno umivanje, a zatim sređivanje frizure. Pošto je frizura doterana, moglo se pristupiti kozmetičkom tretmanu i šminkanju. Rimske dame su izbegavale izlaganje suncu i vetru, da ne bi preplanule. Što belji ten bio je želja svake žene. Ukoliko ih priroda time nije obdarila, pribegavale su raznim sredstvima kako bi ga ostvarile. Navešćemo neke od poznatih recepata za beljenje kože: mast od ceruse i krokodilske pogani koja se koristi za lice i belilo od krede i olovnog praha za beljenje tela. Da bi se izbegle pege na koži, korišćeno je mleko od magarca i sok od telećih nogu, koji se 40 dana tiho kuvaju na vatri, dok se sjaj kože dobijao stavljanjem brašna od boba.
Uz belo lice išli su rumeni obrazi i usta. U tu svrhu korišćena je pena od crvenog nitra kao i rumenilo dobijano od morskog lišaja ili vinskog taloga.

Zubi i usta

Poželjno je bilo da zubi budu beli i sjajni. Prašak od plovućka kamena i istucane kosti ovnujskog repa, čiste zube da budu "kao dva niza sitna bisera". U istu svrhu upotrebljavan je i prašak od jeljenjeg roga ili istucane drenjine. Ukoliko je neko patio od neprijatnog zadaha iz usta, mogao je to izbeći korišćenjem kolačića od izmirne.

Šminka obrva i lica

Kontrast belom licu rumenih obraza i usta daje crnilo obrva i trepavica. Obrve su morale da budu tanke. Prvo su se oblikovale pincetom, a zatim se mazale, kao i trepavice, crnilom koje se dobijalo od čađi ili antimonovog praha. Na isti način izvlačene su i linije oko očiju. Ovako našminkana, Rimljanka je provodila čitav dan. Šminku je skidala tek pred spavanje. Jedan pripadnik jačeg pola toga doba zlobno je primetio "da žena ne spava sa svojim licem, već ga ostavlja u stotine teglica".

Kako je većina rimskih bogataša večeri provodila učestvujući u večerinkama obilno zalivanim vinom, mamurluk je bio česta pojava. Da bi ujutru opet imali svež ten i bistar pogled, rimske dame i gospoda pili su ocat, a da bi izbegli glavobolju dobro je bilo oblagati čelo bršljanovim ili kupusovim lišćem. Ako bi se kojoj dami višak godina ocrtavao na licu, ono se podmlađivalo noćnim oblozima od brašna od pasulja.

Otklanjanje maljavosti

Maljavost tela takođe je morala da se izbegne. Za otklanjanje malja sa tela, žene su koristile sredstvo sastavljeno od raznih smola (dropax). Sličan efekat postizan je i trljnjem kože smesom bele vinove loze ili tečnošću koja je načinjena od bršljena, kozje žuči i magareće masti, ali i trljanjem tela krvlju slepog miša.

Održavanje kose

Nezi kose se posvećivala posebna pažnja. Ideal je bila sjajna i gusta kosa. Rast kose se podsticao trljanjem isprženim magarećim kopitom, a sjaj joj je davao tečni galski sapun pomešan sa uljem lešnika, oraha i drugog bilja. Ukoliko neka gospođa nije bila zadovoljna kvalitetom i izgledom svoje kose, mogla je sebi da priušti periku koja je bojena mešavinom kozjeg loja i pepela bukovog dreveta, uz mogućnost izbora boje - plave ili crne.

Parfemi

Pošto je frizura sređena i lice našminkano, pristupalo se oblačenju. Ovako sređenoj ženi preostalo je samo da stavi još parfem i mogla je da izađe na ulicu. Proizvodnja parfema, poznata još iz starog Egipta, preko Feničana i Grka, doživljava procvat u vreme Rimskog carstva. Mirisi su dugo bili obavijeni velom tajne i verovalo se da ih ne spravljaju ljudi već da potiču od bogova. Latinski izraz parfem (per fumum) postaje opšti izraz u celom svetu za sve isparljive i mirišljave supstance. Kao i danas, rimske dame nisu žalile novca da bi došle do ovih skupocenih proizvoda.

Toaletni pribor

Raznovrsni kozmetički preparati podrazumevaju i postojanje odgovarajućeg toaletnog pribora.

Među predmetima korišćenim u tu svrhu najvažnije je bilo ogledalo (speculum). Ona većih dimenzija kačena su o zid, a postojala su i manja, koja su držana u ruci. Poseban tip ugrađivao se u toaletne kutije ili stočiće. Ogledala su se izrađivala od specijalne vrste bronze u kojoj je bilo dosta cinka, olova, a naročito kalaja. Premazivana su amalgamom, legurom zlata i žive, a zatim izlagana visokim temperaturama kako bi živini otrovi isparili. To je bio dugotrajan proces kojim je trebalo postići idealno glatku površinu, bez reflektovanja "da bi se slika vratila onome ko se ogleda". Ukras na ramovima bio je raznovrstan. Dekoracija i materijal za ramove zavisio je od finansijskih mogućnosti korisnika. Prečnik ručnih ogledala kretao se od 7.5 do 17.7 cm, odnosno od 3 do 7 rimskih palčeva. Pored uobičajene drške koja se nastavljala na ram, drška je mogla da bude pričvršćena na reversnoj strani ogledala i to u obliku stopala, stilizovanog lista ili Herkulovog čvora. U periodu poznog Carstva ogledala od stakla, koja su dobijana umetanjem ploče od duvanog stakla na ploču od metala, potpuno su istisnula ogledala od metala, pošto je odraz lika u njima bio mnogo bolji.

Za raščešljavanje kose korišćeni su češljevi (pecten), a koristili su ih podjednako i muškarci i žene. Nije sigurno da li su se koristile i četke, iako bi mnogi držači, koje obično smatramo delom ogledala, mogli biti njihovi delovi. Češljevi su izrađivani od drveta (i to šimširovog), od kosti ili roga, slonovače ili metala - od bronze, olova ili srebra. Luksuzniji primerci bili su bogato dekorasini i mogli su imati podjednako ukrašene korice. Na nekim češljevima postoji urezano i ime vlasnika. Tako se na jednom češlju od olova, koji potiče iz Rima, sa obe strane nalazi posveta koja kaže da je to poklon muža Lucija supruzi Aniji. Najjednostavniji model bio je sa jednim redom zubaca. Međutim, najrasprostranjeniji je bio onaj sa duplim redom zubaca, s jedne strane gušćim, a s druge ređim. Kod ovih češljeva jedna strana, ređa, služila je za raščešljavanje kose, a druga, gušća, za oblikovanje frizure. Ponekad, koštani češljevi su služili i da pridržavaju kosu.

Pored češlja, korišćena je i jednostavna igla, izrađivana od kosti ili roga (acus discriminalis), koja je služila za odvajanje kose ili pravljenje razdeljka. Koštane igle su korišćene i pri pravljenju frizura. Igle sa jednostavno obrađenom glavom služile su za uplitanje i uvijanje kose (acus discerniculum), dok su one sa različito dekorisanim glavama služile kao ukosnice (acus crinalis, comatoria, crinale). Ukrasne igle - ukosnice mogle su biti izrađene i od metala - bronza ili srebro, sa slično modelovanim glavama.

Pomade i parfemi najbolje su se čuvali u posudama od alabastra (alabastra) ili olova, ali ih je trebalo čuvati u senci, pošto im je sunčeva toplota štetila. Ove posudice izduženog oblika i uskog otvora bile su veoma skupe zato što su bile izrađene od jedinstvenog kamenog bloka i to od materijala koji je vađen samo u Egiptu. Zato ih veoma često zamenjuju one izrađene od gline ili stakla, izduženog (alabstra) ili loptastog recipijenta (aryballoi), često u bojama koje podražavaju originalni materijal. Glina, a naročito staklo, omogućavali su laku obradu i izradu veoma raznovrsnih oblika. Posudice od stakla neobičnih oblika - životinjska figura, ljudska glava ili stopalo, grozd, višečlane posude - ali i jednostavnog izduženog ili ovalnog tela (balsamarium, unguentarium), bile su u širokoj primeni tokom ranocarskog perioda.

Maske za osvežavanje lica, belilo za telo i lice, podloga za šminku i puder bili su smešteni u kozmetičke kutijice sa poklopcem - pikside (narthecium, boxus) koje su izrađivane od različitih materijala - gline, drveta, kosti, kamena (mermera ili alabastra), gipsa i stakla, pa čak i od plemenitih metala. Pikside su najčešće bile koštane, a njihova veličina bila je uslovljena veličinom cevastih kostiju od kojih su izrađivane i iznosi u prečniku od 3 do 7 cm.
Pored jednostavnih primeraka, postoje i one bogato dekorisane reljefnom floralnom ili figuralnom dekoracijom.

Izdužene cilindrične posudice, često sa više spojenih cilindara, izrađivane od ćilibara ili stakla, zajedno sa tankim štapićem služile su za čuvanje i mešanje crnila za oči. Na jednoj ovakvoj posudi iz Tebe, koja se danas čuva u Britanskom muzeju u Londonu, urezani natpisi su potanko označavali vreme korišćenja raznih prahova "od prvog do četvrtog meseca poplave, od prvog do četvrtog meseca zime i od prvog do četvrtog meseca leta".

Kreme, prahovi i eterična ulja vađeni su iz posudica različitim instrumentima u obliku lopatica, kašičica i prutića koji su bili izrađeni od drveta, kosti, slonovače, ćilibara ili metala. Ovako izvađena masa stavljala se na kamene palete, na kojima se vršilo mešanje, a ukoliko je nešto trebalo pretvoriti u prah, korišćen je mermerni avan (mortarium) sa tučkom (pistillum).

Toaletni kompleti su bili neizostavni u svim prilikama, bilo da se radilo o odlasku u javno kupatilo ili u kućnu posetu. Podjednako su ih koristili i muškarci i žene. Osnovu ovog kompleta, koji je nošen na alci, okačen o pojas, činili su ušna kašikica i pinceta, a ponekad su se uz njih nalazili i čistač za nokte, turpija, čačkalica za zube i mala strugalica.

Celokupna kozmetika čuvana je u drvenoj kutiji ili sandučiću (arcula), od koga se žena nije razdvajala. Koristila ga je kod kuće, nosila ga sa sobom pri poseti javnim kupatilima, a čak je stavljan i u njen grob kao prilog da joj se nađe na onom svetu. Osnovna karakteristika ovih kovčežića je da imaju oblik kvadra, sa poklopcem koji je bio vezan za kutiju šarkama ili je bio slobodan, dok je unutrašnjost bila podeljena pregradama. Kako je drvo materijal koji brzo truli i propada, do nas su dospeli samo metalni delovi ovih kovčežića - razne aplikacije, drške i brave kojima su se zatvarali. Veoma retki su luksuzni primerci izrađeni od plemenitih metala, uglavnom od srebra.

Anka Lalović
kustos Zaječarskog muzeja
Zaječar