Kuvarice s idiličnim slikama sloge i dobrih porodičnih odnosa doživele su svoj vrhunac polovinom dvadesetog veka. Vreme kada je iznad šporeta na drva visila kuvarica sa porukom „Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori" ili „Kuvarice dobro kuvaj, ali ipak novce čuvaj" daleko je iza nas. Danas retko koje domaćinstvo ima u kuhinji ovakav „ukras". Mogu da se nađu tek u ponekom seoskom domaćinstvu. Mnogi stariji građani sa setom se sećaju kuvarica i dana kad su se svi članovi domaćinstva okupljali u kuhinji da, posle napornog dana, zajedno obeduju.
Kuvarica je pravougaoni komad belog platna, izvezen crvenim ili plavim koncem, koji se postavljao na zid iznad šporeta, kuhinjskog stola ili umivaonika. Istražujući njihovu rasprostranjenost, utvrđeno je da je početkom dvadesetog veka 12 osnovnih motiva idiličnog života preuzeto iz Holandije, preko Nemačke, Austrije i Mađarske, do Vojvodine, a odatle i u predele južno od Save i Dunava.
Kuvarice su vezle devojčice, mlade devojke, ali i udate žene sa željom da ukrase kuhinjski prostor po sopstvenom ukusu. Iako se motivi ponavljaju jer su trukovani, a truker je obično nudio one koji su najviše traženi, srpska domaćica je unosila i deo svoje umešnosti i mašte.
Kuvarice se po izboru motiva i tekstualnim porukama mogu podeliti u sedam grupa. Jednu od njih čine kuhinjske koje prikazuju idiličnu sliku domaćice u kuhinji. To je najčešće vredna i radna žena, sposobna da uštedi i udovo i bližnjima. Karakteristična poruka je „Jelo treba tako stvorit da ne može niko prigovorit". Ljubavne su sa scenama parova u zagrljaju ili ptica sa porukom „Kako golub golubici guče, tako i ja ljubim moje luče". Higijenske daju savet za zdrav i uredan život - „Sveža voda dobro prija, umij se pa ću i ja" i bile su postavljane iznad umivaonika. Patriotske sadrže državne simbole kao i likove članova kraljevske porodice: „Srbin ima četiri slova stara, samo sloga Srbina spasava". Religiozne su sa likom svetitelja i porukom „Presveta Bogorodice, spasi nas", dok seoske prikazuju idilične scene iz života na selu kao što je „Jova Ružu kroz sviralu zove. Hajde Ružo da čuvamo ovce".
Najbrojnije su šaljive kod kojih dominira tekstualna poruka nad crtežom i koja je uvek ispisana ćirilicom: „Dimničaru, đavolsko stvorenje, ne diraj me, izgoret će mi pečenje" ili „Ko se mije dinar da, samo svekar badava".
Ispisana poruka iznad slike bokala u lavoru, pored šaljivog ukazuje i na snažno patrijarhalno uređenje u porodici u kojoj je dužnost i obaveza novodošle snahe da izjutra donese svežu vodu i pospe ukućane dok se umivaju, ali i njen poseban odnos prema svekru kao glavi porodice.
Tehnika veza je popularna u tradiciji našeg naroda - kaže Zoran Rodić iz Etnografskog muzeja u Beogradu. Devojke su još od malih nogu učile da vezu odevne predmete, ali i one koji su se upotrebljavali u srpskom domaćinstvu. Uz već pomenute kuvarice pravljene su i čitave kolekcije stolnjaka, nadstolnjaka, četkara, češljara, šibicara, šustikli, zavesa... Ova veština se vekovima prenosila s generacije na generaciju. Ali, nažalost, dvadeseti vek i industrijalizacija su prekinuli ovu tradiciju.
Izrada kuvarica zahtevala je manju umešnost vezenja, pa je zato i bila po strani. Godinama je svrstavana u manje vrednu narodnu umetnost.
Text: Mima Majstorović