(Ili: Priča o knjizi koju vam neće vratiti ukoliko je nekome pozajmite)

„Izvini, ne znam gde je mi tvoja kniga „Grad tajni“. Nekome sam je pozajmio, ali mi nije vratio...“ Postoji li lepši kompliment za autora, ma kako da ova rečenica nije izrečena sa namerom da mu to kaže?

Motiv da nastane ova knjiga, bio je upravo ono što zrelog čoveka primora da podvuče neke životne linije, sabere znanja, da svemu tome doda nedoumice, zasladi osećanjima iskrene ljubavi, ili zagorča ukoliko nije umeo da ih shvati.

Šta ostaje novinaru-istraživaču kada stigne do tačke u kojoj počinje da shvata da je mnogo toga što je smatrao istinom, ili temeljima na kojima je niklo sve njegovo znanje, odjednom počelo da bude maglovito, i u velikoj meri netačno i iskrivljeno?

Nastavlja da traga i da piše. Šta mu drugo preostaje?

Roman „Grad tajni“ ne vodi u imaginacije modernih scenarista koji vam se dodvoravaju trudeći da vas fasciniraju znajući tačke u kojima ste osetiljivi, ili još gore – znajući način na koji će da vam podiđu. Ovaj roman vas vodi na putovanje kroz neka mesta vezana za vaše lično postojanje i trajanje u sadašnjem vremenu. Ali, za koja pouzdano ne znate da postoje.

Autor Zoran Lj. Nikolić je posle knjiga „Beograd ispod Beograda“ (koju je uradio sa dr Vidojem Golubovićem, u pripremi je osmo izdanje), „Masonski simboli u Beogradu“ (u četiri izdanja), „Tajne Novog Beograda“ (sa Mirkom Radonjićem, izašla prošle godine uz sjajne komplimente stručne javnosti i publike), napisao prvi roman. Ali kako...

Uz pomoć imaginacije, osećaja za prastaru prošlost Beograda, (ako uzmemo u obzir Vinčansku kulturu, naš glavni grad je među najstarijima u Evropi), njegovi junaci su krenuli u potragu za Atilinim grobom. Kao i svaka potraga za izgubljenim blagom, njihova ekspedicija bila je tipična avantura onih koji ne umeju da shvate traganje, ali su željni, kao i cela zapadna civilizacija, nekakvog naglog i neutemeljenog uspeha i bogatsva preko noći.

Tokom istraživanja njegovi junaci shvataju da su tajne mnogo ozbiljnije. Uviru u   iskren, pravi povratak, kako sebi samima, tako i u prošlost naroda i grada kojem pripadaju.

Prolaze kroz avanturu dok se nalaze u tunelu ispod Save, u tajnoj prostoriji gde se rađala počivša Jugoslavija, ispod obredne masonske prostorije ispod Spomenika Neznanom Junaku... Taj pohod Nikolićeve junake primorava da stasaju u duhovnom smislu, ali i da shvate tajanstvenost i važnost grada u kojem žive.

I, dabome, da osete farsu vezanu za mogo toga što su učili u školi, a prihvatili su kao istinu.

Kako kaže autor, ova knjiga je pokušaj da „uhvati“ jednu važnu ljubavnu priču, i osvetli nekoliko bitnih „istina“ u koje verujemo.

„Ljubavna priča se najlepše „hvata u letu“, a priče o istinama u padu“, kaže Zoran Lj. Nikolić.

Kako mnogima istina ne deluje realno dok je ne dodirnu, tako je i autor promociju ovog dela održao u Tašmajdanskim pećinama, zahvaljujući ljubaznosti Javnog preduzeća „Skloništa“, koja gazduju ovim prostorom. Stručnjaci ove kuće su značajno pomogli prilikom nekih istraživanja. Nadalje, kultni restoran „Šansa“, na dominantnom mestu u Beogradu – Tašmajdanu, bio je pravo mesto gde o romanu „Grad tajni“ može da se kaže nekoliko reči, pogotovo s toga što je ovaj restoran na mestu pored kojeg se nekada nalazilo beogradsko Staro groblje, kao i pored mesta gde su, po svemu sudeći, Turci spalili mošti Svetog Save.

Sve to su razlozi zbog kojih je Zoran Lj. Nikolić na ovaj način hteo da nas vrati u prošlost.

U našu sopstvenu prošlost, koju smo u velikoj meri zaboravili.