Glavni junak je gimnazijalac čiji je jedini san da se oslobodi nevinosti. U potrazi za ženama i devojkama, upoznaje dve Nemice, svoju vršnjakinju Hertu i njenu znatno stariju sestru Sonju. Naizgled još jedan Marojevićev roman o ljubavnom trouglu neosetno prelazi u uznemirujuću priču o porodici Šleser i drugim „Švabama“, većinom civilima, koje je između 1944. i 1948. godine zadesio izgon iz socijalističke Jugoslavije ili smrt i poniženja u vojvođanskim logorima. Tako u ovom romanu doslovno oslobađanje od nevinosti nosi i dodatno značenje koje se odnosi na istoriju, na istinu koju je sve do tada, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dečakova familija na čelu sa majkom krila od glavnog junaka.
Kome je pripadala kuća u koju se posle rata, među mnogim drugim kolonistima, uselila njegova porodica? Kakvo je sazrevanje mladih ljudi pod neočekivanom senkom istorije? Koliko je moguća ljubav opterećena povešću? Ovo su samo neka od pitanja koja Majčina ruka pokreće na uzbudljiv, duhovit i intrigantan način.
Divim se… britkoj ironiji Igora Marojevića.
Matijas Enar, Politika
Upoznat sam sa srpskom istorijom, tradicijom, kulturom, umetnošću... „Favoriti“ su mi: Ivo Andrić, Igor Marojević, Emir Kusturica…
Huan Gomez Hurado, Večernje novosti
Ako se može, treba reći da je ovaj roman, osim više intervjua koji su ga najavili, izazvao više čitanja pre nego što je izašao, i da se već prevodi, pa je nekoliko Marojevićevih kolega osetilo potrebu da se oglasi:
Matijas Enar, finalista Gonkurove nagrade, francuski pisac čijih je nekoliko knjiga prevedeno na srpski: “Pretraživanjem po ranama sećanja i otkrivanjem i onih do sada nepoznatih, nastao je ovaj veliki roman o nasilju prošlosti. Igor Marojević na vrhuncu svog talenta. Knjiga decenije.”
Pisac Zvonko Karanović: „Subverzivan kao i u svim svojim romanima, Igor Marojević u Majčinoj ruci, pod maskom adolescentskog odrastanja i potrage za prvim seksualnim iskustvom šesnaestogodišnjeg glavnog junaka odvažno progovara o dugo izbegavanoj i prećutkivanoj temi – progonu folksdojčera iz Vojvodine posle II svetskog rata. Na meti Marojevićevog humora i ironije, njegovih prepoznatljivih pripovedačkih postupaka, su ravnodušnost društva prema sopstvenoj krivici i odgovornosti, licemerje palanke, poremećeni porodični odnosi. Majčina ruka je možda do sada najbolji i najkomunikativniji Marojevićev roman, uspešno pređena treća etapa u zamišljenom petoknjižju Etnofikcija koja obećava da će ovaj ambiciozan i u okvirima srpske književnosti jedinstven poduhvat, osim originalnosti sasvim izvesno ostvariti i visok umetnički domet.”
Mladi književni kritičar Nenad Župac: „Kad sam počeo da čitam Majčinu ruku smejao sam se, a kako je roman odmicao bio sam sve više zbunjen; drugi deo me je naježio, a na kraju dela skopo da sam zaplakao. Spojiti na tematskom horizontu odrastanje jednog simpatičnog dečaka i ratne zločine suptilnim pripovedanjem – to je razorno i istovremeno veličanstveno. Svakako jedan od najhrabrijih srpskih romana u 21. veku“
