8.marta 2014. kompanija Movem Fashion, frašizni partner firme HUGO BOSS, u saradnji sa S&L Jewelry & Watches, obeležava  međunarodni Dan žena tradicionalnom proslavom u BOSS Store. Tog dana nagradimo naše žene heroje, dame za koje smatramo da su svojim likom i delom postale primer i uzor, pri tom srušivši sve arhetipove o polu, uvrežene u našem društvu. Kao što su Roza Luksemburg i Klara Cetkin bile u svom vremenu.

Naše žene heroji za ovu godinu su:

Nataša Kovačević - Ponekad prisustvujemo velikom čudu a da to ničim nismo zaslužili. Bar ne dok smo učaureni u svoje male živote okovane skepsom i beznađem. Tako je bilo i u ovom slučaju, kada je optimizam najzad prestao da bude apstraktan pojam i dobio osmeh jedne Nataše. Koja nam je pokazala da, zapravo, nikada ne smemo da odustanemo od sopstvenih snova, i da kada je neko tako ogromnog srca, kao što je ona, nikada ne može stvarno da padne već samo, ponekad, zastane u koraku.

Rajna Dragićević - Iza svake osobe na ovom svetu, ako očekujemo da bude kompletna i zaokružena, mora da stoji dobar učitelj; a koliko je dobar jedan učitelj govore, pre svega, njegova dela. Nijedno društvo ne može bez dobrih učitelja, oni se nalaze na početku i na kraju životne priče svakog od nas ponaosob. Rajna Dragićević je veliki učitelj, luksuzni dodatak naše banalizovane svakodnevice saterane u egzistencijalni ćorsokak. A kao i svaki drugi luksuz (ovde se podrazumeva da se taj luksuz odnosi na svest i savest), možda nam se čini da nam nije egzistencijalno potreban. Međutim, ovakav luksuz je neophodan da bi sve, nekako, dobilo smisao.

Helena Ivanov - Argument u izgovorenoj reči najubojitije je oružje koje je čovek izmislio - istovremeno gađa i srce i glavu, a pogađa i dušu. Ovladati ovako moćnom alatkom zahteva veliku veštinu, a znati je upotrebiti na način na koji je to uradila Helena zaslužuje, u najmanju ruku, iskreno divljenje i najdublje poštovanje.

Olja Bećković - Ona ima dovoljno hrabrosti postavlja sva ona pitanja na koja bismo voleli da znamo odgovore (ali nismo sasvim sigurni da li bi bilo bezbedno da ih sami postavimo), da presliša svakog ko se nađe u stolici prekoputa nje, nema respekta za zvanja i titule, ali ima za integritet, i nikad ne znamo za koga ona, u stvari, navija. Nju poštuju jer ume da razlikuje samoreklamiranje od iskrenog odgovora i ne pristaje na pravilo da se teškim temama ne može pristupati sa finom dozom humora. I jer, na kraju uvek biva pomalo nestrpljiva i nervozna kada neko potcenjuje elementarnu inteligenciju. Najlepše je ipak to što je ona neko ko se iskreno nasmeje tamo gde bi drugi zaplakali od straha ili muke, i što sme sebi da dozvoli da bude nosilac dobrog duha beogradske kaldrme, na onaj samo njoj svojstven, drzak način. I što nikada, uz sve navedeno, ne zaboravi da pokaže da je po manirima dama.

Andrea Lekić - Da je ovo uradio neko od dečaka, do sada bi dobio, ako ne avion nazvan po sebi, a ono bar tramvajsku liniju. Međutim, kako se nekako uvek podrazumeva da devojčice budu skromne, Andrea će, u tom smislu, dobiti samo naše, dosta trapavo iskazano poštovanje. I mada je činjenica da su poslednjih godina sve ono što smo „zaradili“ u sportu donele devojke (čast izuzecima), nekako, sve iz ove oblasti i dalje ostaje priča o dečacima koji nam, poslovično, donose samo sekiraciju... devojke, mnogo češće, osmeh i ponos. Biti najbolji na svetu, u bilo čemu, veliko je postignuće. U ovako teškoj kategoriji još i više.

Lena Kovačević - Ona se dosetila da se nostalgijom pozabavi bez patetike. Seksi, mazno i samouvereno... da nas podseti da zlatno doba beogradske muzike kreće sa Lolom i Nadom Knežević. Da preskoči Ušće i velike sportske dvorane i ušuška nas sve kolektivno tako da nam se čini da je svaka otpevana nota namenjena samo nama. Da proda najviše nosača zvuka u tri meseca zaredom i da džez uvede na prepad direktno u naša srca. Da iščupa treš hit iz ponora devedesetih i pretvori ga u novi džez standard. Možda se u sveukupnom zbiru stvari ovo ne računa kao mnogo, ali je to svakako put kojim se teže ide kroz život. I zbog svega toga, kao i osmeha koji ne skida, Lena Kovačević je od vrste onih retkih biljki koje, sasvim neočekivano, izniknu ponekog proleća u Beogradu, a onda nijedno sledeće više nema smisla bez njihovog mirisa...

Jasmina Lukić i Gordana Prvulović / Udruženje za borbu protiv raka dojke „Budimo zajedno“ -  U ovom društvu biti bolestan znači da smo nešto mnogo pogrešno uradili, nešto što nas stiže samo kao kazna za veliku sramotu. Zato se kod nas nekako i podrazumeva da se sa svojom bolešću nosimo sami, daleko od tuđih očiju, daleko od prijatelja...Ove dame su strašnoj bolesti dale ime i lice. Ukazale su na strah i očaj koji je prate i, što je mnogo važnije, pokazale da postoje nada i vera. Uspele su da svaku individualnu bolest pretvore u dragoceno iskustvo koje se može i mora deliti sa drugima. Da bi se bolest brže savladala. Da sram nestane i na njegovo mesto dođe ponos zbog toga što smo u najtežem trenutku imali nečiju ruku koju smo mogli prihvatiti, i da onda, kada se pridignemo, mi pružimo ruku nekome kome je u tom momentu potrebna. To se zove solidarnost, ako ste, možda, slučajno zaboravili.