U nedelju, 20. oktobra, najčitaniji srpski pisac za decu Ljubivoje Ršumović zvanično je otvorio 58. Beogradski sajam knjiga, a u ime Poljske, koja je počasni gost, na otvaranju se obratila književnica Olga Tokarčuk. Nakon govora poljske književnice Olge Tokarčuk, mnogobrojnim poštovaocima lepe pisane reči obratio se Lagunin autor Ljubivoje Ršumović, čiji govor prenosimo u celosti:

„Poštovani ljubitelji knjige! Draga koleginice Olga! Uvaženi izdavači! Koliko je lepo i počasno stajati ovde, ispred vas, i ispred ovog mikrofona, toliko je teško pametovati, među ovoliko mudrih naslova i pametnijih imena na koricama knjiga! A još je teže reći nešto novo, a ne ponoviti već čuveno, viđeno i pročitano! Zato oprostite što ću početi ovaj progovor onim poznatim vapajem: ’Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci!’ Kada je prvi srpski ministar prosvete, pre dve stotine godina, obnarodovao ovu poruku, reč ’knjiga’ je u srpskoj usmenoj tradiciji označavala – ’pismo’. To je ona knjiga koju u kljunu nose dva vrana gavrana, ona koju na kolenu piše Aga od Ribnika, ona knjiga koju dobija knez Lazar od Bogorodice. U svakoj od tih knjiga-pisama radi se uvek o nekoj važnoj, presudnoj i sudbonosnoj stvari: majka Damljanova doznaje da joj je sin poginuo, Ivo Senković mora da izađe na dvoboj, ili da robuje, knez Lazar treba da odluči kome će se carstvu privoljeti, zemaljskom ili nebeskom! Naš narod je, vidovito, u svom usmerenom pevanju, ’knjigu’ izjednačio sa ’pismenošću’. A evropski đak Dositej znao je da pismenost otvara još jedne oči ljudima, one kroz koje duša gleda, dalje, mnogo dalje od onog brda, one šume, onog krša, dalje od one muke svakodnevne. ’Zvona i praporci’ iz njegove poruke su dogme i neznanje, a ’knjiga’ je izlaznica iz sujeverja i zaostalosti, koja nas savetuje da sve ono što nemamo pozajmimo od sebe! Pismen narod čita, a nepismen sluša! Pismen razmišlja svojom glavom, a nepismen tuđom! Knjiga, u raznim oblicima, postoji preko dve hiljade godina. S vremenom, od glinenih ploča preko knjiga-pisama postala je – ’izum epohe’! Danas je taj izum epohe i potrošna roba, i priručni alat, uspešna drugarica u samoći, savetnica za pitanja srca, ali i udžbenik života, džepni asistent u odrastanju, i prvi pomoćnik u poslu. Događa se, međutim, ono što je neminovno. Elektronika nam nudi svakodnevno nova i nova pomagala, digitalna čuda za druženje i zabavu, pa i za učenje i obrazovanje. Pojavilo se pitanje: Da li ’izum epohe’ – izumire? Odgovor je: Ne! Iz godine u godinu ovaj Sajam knjiga ponavlja to Ne! Teško je poverovati da sve te nove, maloletne igračke, ma koliko korisne, poput kompjutera, mogu da ugroze knjigu sa preko dve i po hiljade godina teškog iskustva! Najteže je imala u sedmom i osmom veku, kada je sagorela aleksandrijska, najpoznatija biblioteka starih naroda, i kad je uništeno 700.000 svazaka sa celokupnim naučnim i literarnim blagom Grka i istočnih naroda! I srpska knjiga je preživela tešku nesreću: Hitlerovo bombardovanje nacionalne biblioteke u Beogradu 1941. godine. Najveći umovi sveta postali su to zahvaljujući knjizi. Neki od njih su joj se i zahvalili na tome. Nije učen onaj koji čita knjige, nego onaj koji zna šta čita! – kaže jedna poslovica, a o moći i značaju knjige u prosvećivanju i očuvanju naroda govori i sveti Ćirilo u ’Proglasu slovenskim narodima svim: Svoju priču da iznesem, mnogo uma u malo reči kazujući: Nagi su svi bez knjiga naroda!’. Borhes je Raj zamišljao kao svojevrsnu biblioteku. A Ćamil Sijarić je svoju pohvalu knjizi sažeo u četiri reči: ’Kuću kućom čine knjige!’ Vilijam Fokner je čak ostavio zaveštanje: ’Cilj mi je da istorija mog života glasi – pisao je knjige i umro!’ Najboljom knjigom proteklog milenijuma proglašena je knjiga ’Mali princ’ Antoana de Sent Egziperija, potpuno zasluženo, jer je mudra koliko i zabavna, a pisana je za decu u ljudima i ljude u deci. Zahvaljujući ’Malom princu’ danas možemo sa sigurnošću pričati kako: ’Ljudi više ne žive brizi: ko nema u glavi ima u knjizi!’ Pre 200 godina su nas slepi Višnjić i hromi Karadžić vodili u Evropu, namamili Getea da uči srpski, i poručili nam, ako smo uopšte pismeni da njihovu knjigu-pismo pročitamo, da svaka srpska književna reč prevedena na strani jezik znači pruženu ruku u svet! I znači prihvaćenu ruku za rukovanje sa svetom! Danas se rukujemo sa kolegama i knjigama iz Poljske. Verujemo da nam ih je doveo nobelovac Henrik Sjenkjevič, koji nas neprestano pita ’Quo vadis?’. Koji se čudi što nas ove godine nije bilo na frankfurtskom Sajmu knjiga! Ali, koji se i raduje što je beogradski Sajam dobro razumeo knjigu Duška Radovića ’Poštovana deco’, pa je ispoštovao najmlađe time što je pozvao jednog njihovog drugara da svečano otvori ovaj Sajam! Kao ogorčeni protivnik svake vrste zatvaranja – proglašavam ovogodišnji Sajam knjiga otvorenim“, istakao je Ljubivoje Ršumović.

Svi prisutni, među kojima je bio i premijer Ivica Dačić, uživali su u predivnom govoru Ljubivoja Ršumovića i nagradili ga gromoglasim aplauzom.

Dođite i vi da zajedno uživamo u lepim rečima, dobrim knjigama i najpopularnijim piscima.