Nekada se učilo uz pomoć krede i table... Sada deca već u vrtićima znanja stiču uz kompjutere, laptopove, ajpede... Kako će digitalni mediji promeniti naš život za samo nekoliko godina, kada, kako predviđaju naučnici, svi proizvodi, kao i 80% svih informacija u svetu budu dostupni onlajn?! Hoće li se granice između stvarnog i virtuelnog potpuno izbrisati, a „šetnja“ kroz koncertnu dvoranu, muzej ili prodavnicu udaljenu hiljade kilometara od nas, postati deo našeg svakodnevnog života?

U najnovijem broju časopisa Kultura Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka saznaćete i da li kompjuterske igrice „programiraju“ naš mozak, koliko digitalni mediji menjaju naš pogled na svet, šta su to digitalni domoroci, a šta digitalni imigranti, te kako ćemo u budućnosti čitati, pisati, kupovati... 

 

PROMOCIJA ČASOPISA KULTURA

ZAVOD ZA PROUČAVANJE KULTURNOG RAZVITKA (Rige od Fere 4, Beograd)

 

Učestvuju:

 

Vladislava Gordić Petković, urednica 135. broja časopisa Kultura

Jelena Kleut, urednica 135. broja časopisa Kultura

Slađana Stamenković, Centar za razvoj obrazovanja dece, Niš

Jadranka Božić, Narodna biblioteka Srbije

 

Deca već sa tri godine i sedam meseci sposobna su da nauče da samostalno koriste računar u stepenu u kojem to zadovoljava njihove potrebe, a sa dve godine i tri meseca da ovladaju tzv. mišomotorikom (rukovanje mišem). Broj korisnika interneta se iz sekunde u sekundu povećava, a procenjuje se da će uskoro čak dve trećine čovečanstva na planeti biti "umreženo". Koliko će i na koji način digitalni mediji promeniti naš svakodnevni život, i da li ćemo uspeti da se izborimo sa još većom „informacionom džunglom“ koja dolazi, saznajte u novom broju časopisa Kultura - Digitalne medijske tehnologije, društvo i obrazovanje.

 

 

Odlomci iz tekstova objavljenih u najnovijem broju časopisa „Kultura“:

 

Da li uopšte znamo da koristimo digitalne medije?

„Na značaj medijskog obrazovanja (media education) kao važno vaspitno-obrazovno područje ukazao je Unesko 1964, dok je deklaraciju o potrebi uvođenja  medijskih znanja i veština u sve nivoe obrazovnog sistema 1982. godine potpisalo 19 zemalja. Na međunarodnoj konferenciji „Obrazovanje za medije i digitalno doba“ 1999. godine, trideset i tri države učesnice donele su odluku o uvođenju medijskog obrazovanja u svoje obrazovne sisteme. (…) U Srbiji se već nekoliko godina ponavlja inicijativa novinarskih udruženja da se medijsko obrazovanje uvede u nastavne programe. Inicijativa i lobiranja bilo je  na brojnim stručnim i naučnim skupovima, kako bi se stvorili uslovi „za prepoznavanje, formulisanje i adekvatno institucionalno zasnivanje neophodnosti za  uvođenje različitih oblika medijske kulture i pismenosti“ u škole u Srbiji. „Srbija je u srednjem veku što se tiče medijske pismenosti, a nove informaciono-komunikacione tehnologije izazivaju robovlasništvo kod onih koji ne umeju da ih koriste“, izjavio je izvršni direktor Svetskog samita medija za mlade Miomir Rajčević. Potrebno je postići određen stepen medijske pismenosti kod mlade generacije da bi mogli da postanu interaktivni partneri u medijskom prostoru, a ne samo pasivni potrošači medijskih proizvoda. (…) Samo medijski pismeni korisnici, bez obzira na osnovna profesionalna zanimanja mogu razumeti i  funkcionalno koristiti prednosti digitalne kulture.“

Slađana Stamenković, Centar za razvoj obrazovanja dece, Niš

 

„Sajber“ učionice

»Obrazovanje, od kojeg bismo očekivali da vodi i usmerava, kako razvoj individua tako i razvoj društva u celini, odavno je izgubilo tu funkciju (da li ga je ikad i imalo?). Škole su potisnuli savremeni mediji, mas-mediji, tehnološke i informacione inovacije i sredstva komunikacije. (...)U školama u Jordanu više nema krede i table. Đaci uče u multimedijalnim učionicama, a olovke i sveske su zamenili kompjuteri. U Velikoj Britaniji sproveden je projekat u kojem je 167.000 najsiromašnije dece dobilo laptop na poklon, što je za posledicu imalo dramatičan skok obrazovnih postignuća. Najbrže napredovanje u PISA rezultatima nisu postigle zemlje u kojima je uloženo najviše novca, već one koje su znale da novac pravilno rasporede, poput Singapura, Koreje ili Poljske i one u kojima prvi čovek države smatra obrazovanje prioritetom svoje politike. (...) današnja deca više ne pripadaju «knjiga-generaciji» kojoj su pripadali njihovi roditelji i nastavnici u kojoj su oni bili pasivni na časovima. Sada stasavaju »ekran-generacije« koje imaju pristup najsavremenijim tehnologijama i koje biraju šta će i kako da uče...«

Jadranka Božić, Narodna biblioteka Srbije

 

Kompjuteri već u vrtićima

“Naime, deca već sa tri godine i sedam meseci su sposobna da nauče da samostalno koriste računar u stepenu u kojem to zadovoljava njihove potrebe, a sa dve godine i tri meseca da ovladaju tzv. mišomotorikom (rukovanje mišem). Interesantno je istraživanje koje je udruženje vaspitača Beograda sprovelo u 15 beogradskih predškolskih ustanova 2007. godine, kojim je obuhvaćeno 1008 roditelja dece od 3 do 7 godina. Rezultati istraživanja utvrdili su da 79% ispitivane dece ima i koristi kompjuter, da deca od 3 do 6 godina prosečno provode oko dva sata ispred računara i televizora i da se kod dece od 6 godina vreme uz računar naglo povećava. (...) Ovo zahteva uvođenje novih medija i tehnologija u obrazovno okruženje, počev od predškolskog uzrasta.“

Jasmina Arsenijević i Milica Andevski, Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Kikinda

Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Novi Sad

 

Virtuelni dvojnici

„Učesnik u sajber komunikaciji, upravo iz pozicije fizičkog odsustva i anonimnosti, u mogućnosti je da konstruiše nove identitete prevazilazeći osnovne determinante koje su ga činile kao autentičnu ličnost: pol, nacionalnost, ispovest, socijalni status, obrazovanje, uzrast... Tako, internet i sajber prostor predstavljaju izvesne poligone za eksperimentisanje sa identitetima, i otvaraju nove mogućnosti izgrađivanja i promovisanja sopstvenog identiteta kao nefiksiranog i rasparčanog mnoštvjva Ja. (...) Zagovornici sajber kulture smatraju da će posredstvom interneta biti stvorena globalna svetska zajednica koja će po svojoj demokratičnosti i slobodoumlju biti naprednija od bilo kog realnog društva.“

Mira Vidaković, Fakultet za menadžment, Novi Sad

 

Komunikacija ili samo privid?

„Umesto da ostvaruju komunikaciju, mediji se iscrpljuju u prividu, u insceniranju komunikacije. Brojne kontakt-emisije, razgovori, intervjui, učešće publike, sva ta ogromna medijska energija troši se samo zato da bi se održao privid istinske komunikacije. (...) Svakog dana napiše se šest do sedam hiljada naučnih tekstova. (...) Teoretičari su skovali  različite metafore za fenomen suviška informacija, poput sintagmi informaciona džungla ili informaciona mećava, a pojavio se i niz novih disciplina u čijem je središtu problem hiperprodukcije informacija, poput informacionog...“

Željko Vučković, i Gordana Stokić Simončić Univerzitet u Novom Sadu, Pedagoški fakultet, Sombor, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet - Katedra za bibliotekarstvo i informatiku, Beograd

 

Veb story teling

„U dvomesečnom eksperimentu koji je svojevremeno izveo Google u partnerstvu sa Njujork tajmsom i Vašington postom, kreirana je veb stranica čiji je cilj bio da bude vebocentrična i veoma osetljiva na potrebe i preferencije svojih korisnika. “Living Stories” doneo je jednu novu vrstu prezentacije tekstova koja je podrazumevala da je jedna priča ispričana organski, u nizu, nalik blogu, odnosno da je tekst „tekao“ onako kako su se razvijali i događaji. Dakle, razlika nije bila samo u grafičkoj prezentaciji, već i u načinu organizovanja sadržaja. Rezultat je bio sledeći: posetioci ovih stranica ne samo da su bili brojniji i da su povećali saobraćaj na Mreži, već je njihovo vreme zadržavanja na svakoj od ovih priča bilo u proseku 9 minuta. Poređenja radi, prosečan korisnik provede ukupno 30 minuta mesečno na tipičnom novinskom veb sajtu sa vestima. Veb narativ je termin koji mnogi apostoli onlajn novinarstva zagovaraju, tvrdeći da je upravo u njemu glavni adut žurnalizma na Mreži i ovu ideju treba razmotriti u kontekstu story telinga i najnovijih trendova u ovoj oblasti.“

Milica Kljajić, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Beograd

 

Koliko koristimo digitalne biblioteke?

„U Srbiji, u okruženju koje ni približno nije iskoristilo sve mogućnosti koje pruža internet u pogledu e-uprave, e-trgovine i e-obrazovanja,  biblioteke su pokrenule značajne projekte digitalizacije i iskoračile ispred potreba društva koje u celini nije spremno/obrazovano/osposobljeno/da koristi digitalne resurse. (...) Koliko se pak koriste digitalni objekti kojima raspolažemo – teško je reći. Nema mnogo istraživanja na ovu temu, a poznavanje ukupne situacije navodi na zaključak da se oni tretiraju više kao novotarija, više kao kvalitet modernizacije ili statusni simboli, nego što povećavaju kvalitet života i zadovoljavaju realne potrebe građana. Iz iskustva znamo da srpski srednjoškolci imaju nastavu informacione pismenosti, ali da na prvu godinu studija dolaze tek sa nejasnom predstavom o mogućnosti pretraživanja građe u bibliotekama; uočavamo u praksi da čak i na završnim godinama studenti teško dovode u vezu korišćenje biblioteke i uspeh na studijama; razgovor sa studentima pokazuje da oni najčešće za spremanje ispita koriste skripte, beleške i knjige...“

 Gordana Stokić Simončić i Željko Vučković, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet - Katedra za bibliotekarstvo i informatiku, Beograd, Univerzitet u Novom Sadu, Pedagoški fakultet, Sombor

 

Čitanje postaje eksperiment

“Hipertekst je tako lavirint u nastajanju, koji se neprestano rekonstituiše u zavisnosti od toga kako odluči da mu pristup čitalac, koji više nije zatočenik  stabilne, zamrznute forme teksta, budući da više ne mora da čita progresivno i linearno. Čitanje se pretvara u eksperiment (…) Hipertekst uvodi konvenciju „neostvarene mogućnosti”, imanentne svakom umetničkom tekstu usled fluidnosti značenja: svaki neotvoreni link, neizabrani fragment, svaka putanja elektronskog teksta koju čitalac nije istražio ukazuje se kao strategija budućeg, i mogućeg, čina čitanja (…) književni tekst se pretvara u prostor multimedijalnog performansa gde je stranična organizacija teksta potisnuta, marginalizovana ili potpuno napuštena…”

Vladislava Gordić Petković, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet – Odsek za anglistiku, Novi Sad

 

Gledokorisnik

„Sve češće se za ovu isprepletanost situirane aktivnosti koristi Den Herisov (Dan Harries) neologizam „gledokorisnik“. Ovim novim nazivom naglašava se granično iskustvo pasivnog gledanja i aktivnog kliktanja i pisanja koje zahtevaju aplikacije digitalne televizije. (...) Moglo bi se zaključiti da je na delu stapanje dva oblika „publičnosti“ (televizijske i kompjuterske) u jednu „digitalnu publiku“. Ovome u prilog govore i istraživanja koja naglašavaju krosmedijsko iskustvo. Nešto blaža tvrdnja bila bi da nova televizijska tehnologija dovodi do novih obrazaca ponašanja publike, koji su zapravo negde između analognih televizijskih gledalaca i digitalnih internetskih korisnika.“

Brankica Drašković i Jelena Kleut, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet – Odsek za medijske studije

 

Budućnost je uz digitalne medije

“Ulazak u eru ekspanzije informatičkih tehnologija uveo nas je u prostor dinamičnih  promena, promena kojima je, brzopleto a sasvim nepotrebno, pripisana efemernost. Ne samo da se internet kao novi medij definiše isključivo uz pomoć reči kao što su „mnoštvo“, „umreženost“, „povezivanje“, „razmena“ i „brzina“ (nijedna rečnička odrednica ne ukazuje na efikasnost tog povezivanja, na primer), već i sve definicije elektronskog teksta ili hiperteksta insistiraju na nestabilnosti: sistematsko ukazivanje na navodno „fiksiranu”  prirodu štampanih tekstova i  navodno „fluidni” identitet ekranskih sadržaja posledica je težnje da se digitalne medijske tehnologije romantizuju tako što će biti proglašene nestabilnim. Međutim, fenomen digitalne dostupnosti na najbolji će način osporiti predubeđenje o efemernosti digitalnih sadržaja, kao što i povezivanje obrazovanja sa digitalnim tehnologijama svedoči o povoljnim perspektivama trajnosti digitalizacije, bilo da je u pitanju štampani tekst ili televizijski signal.“

Vladislava Gordić Petković i Jelena Kleut, Reč priređivača: Digitalne tehnologije,društvo i obrazovanje: očekivanja i predskazanja