Predstava NEVIDLJIVI LJUDI po tekstu Jelene Kajgo i u režiji Nemanje Rankovića, odigraće se u subotu 19.11. u 20h u Bitef teatru. „Nevidljivi ljudi“ su intimistička drama koja se bavi različitim vrstama eskapizma, - bežanja od realnosti onda kada ona postane onespokojavajuća. Reč je o piscu koji plaća glumicu da zajedno glume u životu drugačiju realnost od one u kojoj žive. Da igraju realnost koju je napisao i koju priželjkuje. Nevidljivi ljudi su likovi iz njegovih komada a, istovremeno, i priča o emigrantima koji su napustili zemlju i žive većinom neprilagođeni u novim sredinama. - Jelena Kajgo...
Otuđenost je postala dominantna linija naših života i likovi u komadu beže u neku svoju, novu i izmaštanu realnost, a ta bekstva iscenirana su kroz sudbine ljudi srednje klase. Mislim da publika može lako da se identifikuje sa njihovim problemima. S jedne strane, tu je kriza srednjih godina, bračna kriza, a s druge - problem mladih ljudi koji ovde ne vide perspektivu, a kada odu, opet se suočavaju sa sredinom koja nije uvek blagonaklona prema njima. - Nemanja Ranković
Drama Nevidljivi ljudi Jelene Kajgo napisana je još 2011. godine, ali začudo tek sada je našla svoje mesto na repertoaru jednog pozorišta. Ovaj zanimljiv, višeslojan tekst prati Oskara, poznatog pisca koji angažuje Anitu, eskort devojku, da igra ulogu po njegovom tekstu i samo za njega. Originalnost zapleta leži u činjenici da Anita po tom tekstu glumi Nevenu, Oskarovu ženu, ali ne onu stvarnu koju ćemo uskoro upoznati, ne gorčinom ispijenu sredovečnu ženu, već neku izmaštanu Nevenu koja je ludo zaljubljena u njega i koja živi u svetu gde smrt i ne postoji.
Pored Nevene, u stvarnom životu srećemo i Oskarovog prijatelja Relju, lekara alkoholičara zgađenog patnjom i ljudskom bedom, i najzad, tu je (a zapravo nije) i Anitin brat Darko koji živi „na crno“ negde u Americi i koji se sestri javlja samo preko skajpa. Neraskidivo povezani, a opet užasno usamljeni u svojim nezadovoljstvima i lažima likovi ove elegantne drame očajnički žele da daju životima neki dublji smisao. Te patetične strategije eskapizma zapravo ih samo još više sputavaju da žive punim životima, da vole ili budu voljeni, a sva ta praznina neumitno dovodi do tragičnog kraja. Komad naizgled labave forme, nosi u sebi materijal za različita tumačenja, ali u stvari sve je ovde čvrsto konstruisano, u promišljenim kauzalnostima, nepovezani detalji i činjenice postepeno se sklapaju u jednu tragičnu sliku čovekove težnje da pronađe svoje mesto u svetu. Reditelj Nemanja Ranković je s puno pažnje i promišljenosti pristupio ovom potentnom tekstu, akcentujući upravo tu sputanost, nemogućnost ostvarenja želja, nemogućnosti bega.
U svakom slučaju odličan repertoarski potez, gde jasnoća i preciznost koncepta otvaraju mnoga vrata za tumačenje ovog teksta. - Boban Jevtić, NIN
