Tradicionalno za 8.mart, evo već šesti put, Movem Fashion, franšizni partner HUGO BOSS-a, organizuje izbor za one dame koje su obeležile prethodnu godinu, kao i mnoge druge. Dame iz sveta umetnosti, biznisa, sporta i zdravstva koje su uspešne, vredne, hrabre, za uzor i primer drugima. Dodeli nagrada je prethodila radionica life coach-a Stelle Karl Ćosić.

ŽENE HEROJI su Ana Dabović košarkašica, Marina Maljković selektor ženske košarkaške reprezentacije, Branislava Gajić Stanojević Infostud, dr Dragana Vujić načelnik odeljenja za transplataciju koštane srži Institut Majka i dete, Jelena Đokić glumica, Jasna Dimitrijević Kolarčeva zadužbina, Maja Lalić Mikser, dr Snežana Jovanović Srzentić Institut za transfuziju krvi i Radojka Nikolić glavna i odgovorna urednica "Magazin Biznis" i "Ekonometar"

JASNA DIMITRIJEVIĆ  Kolarčeva zadužbina

Za početak – ideja zadužbine kao amaneta pokoljenjima negde je nestala. Zamenile su je velike reči i mala dela. Stati na čelo takve instuticije kao što je Kolarčeva zadužbina nije nimalo laka odluka... A ako imamo u vidu da je u ovom našem brzom vremenu potpuno out koncept ovakve, arhaične tvorevine, koja organizuje neke dosadne koncerte ili nekakve tamo kurseve, takav čin bi se lako mogao svrstati u donkihotovske. Međutim, šta ako ne pristanete na sve ovo? Šta ako dokažete i pokažete da se za svaki koncert koji se organizuje na Kolarcu trži karta više? Šta ako je svaki program koji se na njemu organizuje popunjen?

Sve ovo je uradila Jasna Dimitrijević. Pod njenim mudrim i diskretnim rukovodstvom Kolarac je ostao ono posebno mesto na mapi Beograda kojim se orijentišu svi oni koji istinski vole ovaj grad. Pored programa za velike možda najveća stvar koja joj je pošla za rukom jeste to što je uspela da pokrene čitav niz naizgled očiglednih akcija (kako li se samo niko pre nje toga nije dosetio) namenjenih najmlađima koji visoku kulturu pretvaraju u nešto najzabavnije. Na ovaj način (treba li reći da su svi termini popunjeni? Treba li reći da su svi s kojima je kontaktirala pohrlili da se uključe?) formira se nova generacija koja će učiniti da ovaj grad i u budućnosti bude ono što jeste. A to je legat kome se samo možemo duboko nakloniti...

MAJA LALIĆ Mikser

Postoje ljudi čija radoznalost svrstava iste u kategoriju najiritantnijih primeraka čovečanstva. Postoje oni, retki, čija je radoznalost ona dečja, iskrena, neselektivna, okrenuta životu kao fenomenu koji ne prestaje da fascinira... Maja Lalić ima pomalo od oba ova tipa. Od prvog vuče sve ono što svaki intelektualac sa zamamnim akademskim pedigreom mora imati – a to je, pre svega, nestrpljenje pred svakim vidom sporog i inertnog, kao i blagi snobizam svakog ko je obrazovanje i kriterijumi koje on nameće shvatio izuzetno ozbiljno i dobrano investirao u isto... Sa druge strane, kao neko ko iskreno grli dete u sebi Maja je uvek iznova puna entuzijazma pred svakim novim fenomenom sa kojim se sretne – od bolivudskih filmova do promišljanja novih urbanističkih uzusa u praksi procesa džentrifikacije gradova.

Pored Tine i Lava, njeno nešto starije čedo Mikser i sve ono što je on sobom generisao nesporno je kvalifikuju za jednu od naših heroina. Dok su Tina i Lav plod čiste ljubavi, Mikser je nastao kao reakcija na bes i frustraciju sa kojima se većina kreativnih s ovih prostora morala susresti na svakom koraku. Danas je Mikser i ideja, i projekat, i proces... On je stalno prisutna kritika svega onoga što frustrira u ovome društvu, od apatije do reakcije kao stava. On je danas i savest i nešto zbog čega se građani ovog grada mogu smatrati boljim ljudima nego što jesu. Sve što je Miksalište uradilo, baveći se fenomenom izbeglica, to i potvrđuje.
 
SNEŽANA JOVANOVIĆ SRZENTIĆ Institut za transfuziju krvi

Solidarnost je jedna od divnih tekovina onih prošlih, kako tvrde, nazadnih vremena, koja u ovim novim, egocentričnim, ne pretekoše... Tako da je pokazivanje brige za druge, ideja da je svaki pojedinac pomalo odgovoran za celo društvo, nešto na čega se gleda podsmešljivo a oni koji su skloni da je žive tretiraju sa sa sadašnjih pozicija poželjnim arogancijom obojenim prezrenjem.

Sve se danas može kupiti, zar ne? Ako nešto nema cenu, onda se njegova vrednost ne može proceniti, dakle, onda je to, nešto, bezvredno... A šta ako je ono što je danas na ponudi nečiji život? Šta ako je taj život, nekim spletom okolnosti, vaš sopstveni život?

Nekada plemeniti običaj davanja krvi sa svojim plahim i uvek pomalo zbunjenim herojima koji su za svoj angažman dobijali značku na reveru i tapšanje po ramenu davno je izumro. Animirati heroje današnjice, koji ophrvani nikad nerealizovanim snovima o boljem i lepšem sutra, sa svom tom ogromnom odgovornošću koja im leži na plećima, teško je. Buditi nekog iz ovog egzistencijalističkog egoizma i zamarati ga tako trivijalnom stvari kao što je dobrovoljno davanje krvi , priznaćete, neukusno je u najmanju ruku...

A baš to je pošlo za rukom Snežani Jovanović Srzentić. Dati krv je ponovo hipe i cool... Ako vi ne možete da dođete do nas, doći ćemo mi do vas, nije nikakav problem... Leto više nije ono doba godine kada vas iz vaših zvučnika, na inače nepodnošljivih 35 stepeni, iskaču glasovi obojeni iritirajućom dozom jeftine patetike i mole vas da date krv jer su, već tradicionalno, rezerve gotovo iscrpljene... Najveći uspeh koji je gospođa Jovanović Srzentić postigla jeste upravo da to što radi institucija na čijem čelu postane sastavni deo kućnog vaspitanja, nešto što se podrazumeva i oko čega ne treba podizati prašinu. A kažu da svaki rukovodilac, naročito onaj uspešan, sobom boji instituciju koju vodi. Iz ove teorije zaključak možemo izvući sami, bez mnogo navođenja...

DRAGANA VUJIĆ načelnica odeljenja za transplataciju koštane srži Institut Majka i dete

Ono što je zajedničko svim društvenim zajednicama na ovoj planeti jeste to da se briga o deci nalazi u osnovnim postulatima koja ih ponaosob definišu bez obzira na druge često nepremostive razlike. Nije sporno da se i naša država, deklarativno, kune da čini sve što je u njenoj moći za svoje najmlađe. Svakog puta mediji to ilustruju slikama nasmejane i vesele dece, poželjno uhvaćene u trenutku kada se bave nekom tzv. organizovanom aktivnošću.

Međutim, kako izgleda sa one druge strane roditeljstva? Kada neko dete, deklarativno ne samo najveće bogatstvo porodice, već i šire društvene zajednice, počne da bije bitku sa bolešću? A šta ako je to baš vaše dete i vi sa užasom shvatate da ono počinje da gubi tu bitku? Kako da u tom trenutku ne postavite sebi ono najpredvidljivije pitanje od svih: „Zašto baš moje dete?“ I odmah ono sledeće: „Zar je to moguće na početku 21. veka?“

Dragana Vujić svakoga dana gleda filmove sa baš takvim scenarijem. Filmove u kojima ste vi ili neko kao vi u glavnim ulogama. Filmovi u kojima se niko nije želeo da nađe. I kao lekar i kao čovek Dragana Vujić ne pristaje na već napisane scenarije. Voli da, koliko je to u njenoj moći, menja predvidljive krajeve. Kao lekar izabrala je da na najstrašnijem mestu od svih mogućih svakodnevno preispituje i propituje svoje limite i načele po kojima se određuje struka kojom se bavi. Borac je. Bori se. Svakog dana je za nju front. Svakog dana, zbog svojih malih pacijenata, mora pomerati granice. Najnoviji zadatak koji je sama sebi zadala jeste osnivanje prve, za sve besplatne, banke matičnih ćelija. U njenom Institutu za majku i dete sve više primenjuju metod transplantacije matičnih ćelija hematopozoe i na ovaj način kupuju dragoceno vreme. Vreme u kojem zdravo i bolesno mogu da promene balans...

JELENA ĐOKIĆ glumica

Kada neka mlada glumica prvi put stupi na scenu, obično je to glasno. I obično je procenjuju po tome kako izgleda dok je talenat, kao takav, od sekundarne važnosti. Jelena Đokić je za sebe izabrala da sve radi naopačke. Prvo je pokupila priznanja za svoj talenat. Sva relevantna na ovim prostorima. Strukovna, pre svega. Tek posle svega toga je pristala i da bude lepa.

Malo je glumaca s integritetom. Onih čije poštovanje morate da zaslužite. Onih koji kreiraju svoj sopstveni prostor oko sebe i u koji vas nateraju, čak i kada se bave samo svojim poslom, da u njega stupate sa respektom. Možda je Jelena Đokić takvom postala jer je najmlađa dobitnica Sterijine nagrade. Možda je takva jer je neko ko život i sve njegove fenomene shvata krajnje ozbiljno. Postoje retki, zaista veliki, umetnici koji manipulišući vašim najtananijim emocijama vas istovremeno gone da se s tim istim emocijama hvatate ukoštac. Jelena Đokić je od tog soja.

Najmlađa dobitnica Sterijine nagrade postala je kultnom glumicom domaćeg pozorja. Za razliku od svojih koleginica, nije se previše trudila da stane pred oko kamere. Tek kada je sazrela kao umetnik i kao žena, otkrila se i u filmskom medijumu, i one nespremne na toliku količinu talenta koji se neštedimice daje, ostavila bez daha, gađajući ih u pleksus, u najbolje delove njih samih.

Možda ovaj trenutak u njenoj karijeri njoj samoj i nije tako bitan, jer izgleda, njoj nijedan nije previše važan da bi se nad njim zadržavala. Ali nama, njenoj publici, dužnost je da ga zbog nje obeležimo.

ANA DABOVIĆ košarkašica

Nekako, ako se već usudom rodite kao dama, biti ambiciozan, raditi na sebi i biti pun optimizma, nije najbolji način da vas damom i dožive. Ove osobine, u ovom društvu, nisu nešto se smatra da priliči lepo odgajenom ženskinju... Nekako, arhetip žene koji se usadio kao poželjan u našem društvu jeste onaj po kojem se žensko sa dostojanstvom i patosom bori sa životnim bremenom koje je uveliko prevazilazi po težini, nekolikim ozbiljnim hendikepima o kojima nikada ne priča i nikada, ali baš nikada, nije vedra. Čak i ako je u nečemu uspešna, red je da se zbog tog svog uspeha izvini, jer nije njeno da bude uspešna, sem ako to treba drugima da sebe pohvale...

Ana Dabović je sve samo ne neko ko se uklapa u ovakav ram. Svakoga momenta svesna šta hoće, ne stidi se da i to postigne ako može. Direktna samo zbog toga što smatra da biti iskren ne znači i biti nevaspitan. Netolerantna prema trošenju vremena, kako tuđeg, tako i svog. Uspešna koliko sebi zada, a sebi uvek zadaje nego što bi to drugi uradili. Prevazilazi očekivanja koje se tiču nje same, naročito ako su ona, u konkretnom slučaju, njena sopstvena. Ne pravi kompromise ni sa jednim arhetipom, naročito ne sa onima prema kojima se žene, ako su već sopstvenim izborom postale sportisti, moraju odreći toga da budu i atraktivne. Ne idu jare i pare zajedno, jel’ tako?

Međutim, kada je neko u takvom miru sa samim sobom, kao što je Ana Dabović sa Anom Dabović, onda ona može sebi da dopustiti da razbuca sve ove, kao i mnoge druge stereotipe. Dakle, ona je zvezda sa harizmom, ali ne dozvoljava toj očiglednoj činjenici da ju je definiše. Biraju je za najboljeg pojedinca, međutim ona insistira da je deo tima. Podvlače njeno ime, dok ona u istoj rečenici dopisuje sestru...

Mislim da je Ana Dabović davno i prerano sve shvatila, kao što je to morao i svako iz njene generacije, da bi mogao nastaviti dalje, ali je verovatno, za razliku od drugih, shvatila da iz svega mora izaći kao mudrija i bolja verzija sebe, a ne kao skepsom obojeni cinik. I da je njena misija, zapravo jedna od njenih misija, da taj optimizam širi.

MARINA MALJKOVIĆ selektor ženske košarkaške reprezentacije

Postoji dobra rečenica koja definiše percepciju uspešnog ženskog deteta sa pozicije roditelja, a ona glasi: Ti si, ćerko, tatin sin... To praktično znači da žensko dete, iako polom određeno i samim tim na rođenju hendikepirano, ako se mnogo potrudi, može zaslužiti da mu se muški roditelj, sa suzom koja samo što se nije iz oka otela, obrati baš tako.

Iskreno verujem da to nije slučaj Marine Maljković. Odrastajući uz oca, koji se pre nje bavio istim poslom, detinjstvo je provela menjajući adrese. Svako ko je u svom životu prošao ovako nešto može razumeti koliko je to teško... A ako vam je životni scenario već ispao takvim pred sobom imate samo dve opcije: prvo, da zamrzite posao o kojem je reč i odaberete zanimanje koje je dijametralno suprotno. Ili, da shvatite da je to upravo posao kojim se želite baviti. Uz dodatno opterećenje da će vas uvek upoređivati sa nekim ko je rodonačelnik, sada već, porodičnog biznisa...

Naravno da je Marina izabrala ovaj drugi, teži i zahtevniji put. Počela je da se njime bavi još sa šesnaest u vreme dok njeni vršnjaci razrađivali nove strategije produžavanja ničega... I, naravno, svaki tim na čijem se našla čelu, vrlo brzo počinjao je da niže uspehe. Na kraju je to možda bilo čudno svima drugima osim njoj samoj. A onda je postala selektor ženske košarkaške reprezentacije i od grupe slučajno skupljenih turista učinila da za kratko vreme postane jedan od najrespektabilnijih reprezentacija u svetu koja sada osvajanje titula smatra rutinom. U trenutku kada je preuzela tu poziciju bila je istovremeno i jedina žena na toj poziciji i najmlađi selektor po godinama u svetu. Smatra da je predaja, po sebi, najgori mogući izbor - samo borba zaslužuje poštovanje. U tom smislu ona, u stvari, poštuje najsvetlije viteške kodekse. A ako tako postavimo stvari, sam čin pobede je sekundaran.

I da... voli teatar. Kaže da je to opušta.

BRANISLAVA GAJIĆ STANOJEVIĆ Infostud

Za početak, kada neko pre 14 godina u zemlji Srbiji donese odluku da će da osnuje preduzeće (koje je u međuvremenu postalo kompanijom) čije će se poslovanje odvijati isključivo na internetu, sebe, iz tadašnje perspektive, direktno svrstava u kategoriju onih koji čvrsto veruju da će Spilberg i Harison Ford rešiti problem Teslinog prenošenja struje bežičnim putem. I još ako vam se tzv. core poslovanja bazira na sledeće četiri delatnosti – ljudski resursi sa zapošljavanjem, turizam i putovanja, obuka i obrazovanje i, logično, kupoprodaja automobila – treba očekivati da se sa mesta na mesto prebacujete pomoću transportnog zraka uzetog na lizing od kapetana Skota iz „Zvezdanih staza“. Mora se štedeti na vremenu i ubrzati komunikacija, zar ne?

Međutim, danas je „Infostud“ postao jedan od onih podrazumevanih pojmova u svakoj konverzaciji koja se dotiče ikakvog ozbiljnijeg razgovora o zapošljavanju.

- Da li si pogledao na „Infostudu”?
- Proverio sam na „Infostudu“, kažu, nema...!

Kada uđete u sleng, onda ste sigurno uspeli.

Branislava Gajić Stanojević istovremeno je suvlasnik i direktor narečenog „Infostuda“ koji, iako mereno internet vremenom, spada u kategoriju relikata iz praistorije ovog medijuma, i dalje ostaje lider u ove četiri oblasti delovanja. U vremenu kada se svi koji drže do svog poslovanja ubrzano sele na internet, „Infostud“ sa svojim statusom doajena i dalje nadvisuje konkurenciju.

Branislava je epitom i sinonim kompanije na čijem je čelu. U vremenima, u kojima je koncept obrazovanja obesmišljen a nestandardno preduzetništvo postalo uobičajena praksa, jedan od principa na koje se Branislava stalno vraća jeste potreba za permanentnim i stalnim radom na sebi. Mudro birajući saradnike, kreirala je i okruženje koje deli sa njom radnu etiku i odnos prema životu koji, kako ona tvrdi, uvek mora biti pozitivan. A ako ovaj princip, u vremenu sveopšteg cinizma i malodušnosti, uspete da pretvorite u realnost, za sebe sigurno možete tvrditi: Branislava protiv Indijane Džonsa 10-1!

RADOJKA NIKOLIĆ

Izgleda da je srpskoj ekonomiji bio potreban jedan filolog kako bi se uveo nekakav red bar u onom segmentu koji se dotiče struci okrenute publicistike.

Dobro, svi već odlično znamo kakva nam je situacija u zemlji i kako stvari funkcionišu. Zavidan broj teoretičara i kritičara opšteg tipa već dugo su poslovični deo folklora, dok je apatija postala sveprisutno stanje duha.  Odustajanje od svega pre nego što bilo šta i započne, legitiman je pravac delovanja.  A stanje u nacionalnoj ekonomiji nam je takvo kakvo je, da pred tom činjenicom i ranije spomenuti profil stručnjaka ostaje bez teksta....  

Kao novinar koji je sa strane godinama profesionalno pratio ekonomiju, Radojki Nikolić stvari su morale početi da se slažu u glavi. Verovatno ne sopstvenom voljom našla se u ovoj oblasti. Sigurno je da je usledilo usavršavanje i ozbiljno skupljanje relevantnih znanja iz polja ekonomije, materije teške i kompleksne. Generalno, teško je novinaru – očekuje se da prenese relevantnu činjenicu, tako da je svako može razumeti. Dakle, dobar novinar mora imati relevantan izvor informacija. Ali, ako je ono što se napiše ili izgovori netačno, nikada se ne okrivljuje onaj koji je informaciju dao, već onaj koji ju je plasirao u javnost. Tako da dobar novinar mora posedovati, pored briljantnog ekspertskog znanja oblasti kojom se bavi, umeće navigacije između činjenica i onoga što je manipulacija istima. Da bi se pak neko počeo doživljavti kao novinar ekspert, očekuje se da on da paralelno gradi autoritet među stručnjacima, dok istovremeno za sebe pronalazi onu tačku sagledavanja stvari iz koje će svaka njegova opservacija biti dočekana kao objektivna...
    
Kada je shvatila da joj njena pozicija u okviru medijskih kuća u kojima je radila ne dozvoljava da se na dovoljno profesionalan način postavi kao medijator između stručne i široke javnosti,i Radojka Nikolić rešila je da pokrene svoj izdavački projekat. Danas njena izdavačka kuća NIRA PRESS izdaje čak dva časopisa koji se bave ekonomskom tematikom: Ekonometar i Magazin Biznis. Napisala je nekoliko knjiga i pokrenula seriju stručnih razgovora na temu „Otvoreno o korupciij“, teme od koje drugi, mudriji, reklo bi se, zaziru. Da li je opet potrebno i na ovom mestu naglasiti da je bila potrebna jedna žena da se počne rešavanje oblasti o koju smo se prvo sapleli kada smo krenuli na dugo priželjkivani put ka Evropi?