Celokpuni glavni program jubilarnog, 50. Bitefa biće najavljen na centralnoj konferenciji za štampu u maju, u Beogradu. Ove godine, međutim, odlučili smo, za mnoge neočekivano, da medijsku prezentaciju započnemo ovde, u Rijeci. Jedan od razloga jeste da, kao umetnički direktor Bitef festivala, lično uručim poziv Hrvatskom nacionalnom kazalištu Ivana Plementog Zajca da sa predstavom Nad grbom glupe Evrope, doskora poznatoj kao Hrvatska rapsodija, po motivima istoimenog teksta Miroslava Krleže i u režiji Sebastijana Horvata, učestvuju u glavnom programu jubilarnog Bitefa.

To je odluka koju smo koleginica Anja Suša i ja bez ikakve dileme doneli i koju je Odbor naše manifestacije, zajedno s ostalim segmentima glavnog programa, i potvrdio.

Takođe, želja nam je bila da baš u Rijeci najavimo i jednu posebnu programsku celinu 50. Bitefa čiji je predstava Nad grobom glupe Evrope nezamenljivi deo. Naime, radeći na selekciji za ovogodišnji Bitef, koleginica Anja Suša i ja smo dobili potvrdu za jedan stav koji zastupamo godinama unazad, a koji u našim sredinama nije sveopšte prihvaćen. Nacionalne pozorišne kuće su umetnički i produkcioni model pozorišta čija funkcija nije, da za novce poreskih obveznika, neprestano potvrđuju, na umetnički tradicionalan i društveno neupitan način, opštepoznate vrednosti nacionalne dramske i pozorišne kulture, sa naglaskom na njihovom nasleđu. Naprotiv, upravo zato što su „javno dobro“, jedna od ključnih javnih ustanova svakog društva, nacionalne pozorišne kuće su dužne da kritički prispituju to društvo i njegove vrednosti, da budu jedno od glavnih mesta njihove samorefleksije. Pored takve, društvene emancipacije, nacionalne pozorišne kuće imaju zadatak da sprovode i estetsku emancipaciju, da uvode, isprobavaju, promovišu drugačije scenske poetike. Paradoksalno ili ne, taj zadatak proističe upravo iz činjenice da je reč o budžetskim ustanovama, dakle onim koje su zaštićene od diktata tržišta, od zahteva da se prijemčivim, lakim, komercijalnim sadržajima ostvaruje uspeh na blagajni. Bilo bi, naravno, pogrešno iz ovog zaključiti da su nacionalne kuće neke elitističke ustanove koja mogu, zarad insistiranja na društvenom i umetničkoj emancipaciji da se zadovolje polupraznim gledalištem: to bi bilo društveno neodgovorno.

Nacionalne pozorišne kuće u doba krize vrednosti, komercijalizacije i tabloidizacije, više nego ikada u istoriji treba da budu ključne moralne ustanove društva. Čini mi se da tako shvaćenu funkciju nacionalnih pozorišta najbolje sumira oksimoronska formulacija velikog francuskog reditelja, osnivača čuvenog festivala u Avinjonu i dugogodišnjeg direktora jednog od vodećih francuskih nacionalnih pozorišta, Teatra Šajo, Žana Vilara – elitistička umetnost za sve, za ceo narod. Ja lično, a i Bitef festival su takav, prosvećeni i emancipatorski model mišljenja o nacionalnim kućama i rukovođenja njima videli upravo u načinu na koji Oliver Frljić i njegov tim vode Nacionalno kazalište Ivana Plemenitog Zajca u Rijeci. I pozivom na 50. Bitefa i ovom konferencijom za štampu, želimo da pružimo svoju nedvosmislenu podršku ovakvom njihovom vođenju jedne nacionalne pozorišne kuće, za koji mislimo da je uzoran u našem lokalnom kontekstu. Ovom prilikom bih, takođe, želeo da podsetim da je rad Olivera Frljića i godinama unazad imao podršku Bitefa, u mandatu Jovana Ćirilova i Anje Suše, da su njegove režije više puta učestvovale na festivalu, dobijale nagrade, te da smo prošle godine imali i koprodukciju – predstavu Kompleks Ristić.

Na kraju bih želeo još da vas informišem da će u ovoj programskoj celini 50. Bitefa, koji u šali možemo da nazovemo „avangarda i revolucija u nacionalnim pozorištima“, biti još i predstave Rodoljupci Narodnog pozorišta iz Beograda, po tekstu srpskog klasika Jovana Sterije Popovića i u režiji Andraša Urbana i višestruko nagrađivana predstava Smešna tama, po tekstu mladog pisca Volframa Loca u režiji Dušana Davida Parižeka i produkciji Burgteatra iz Beča, nacionalne kuće iz čijeg su umetničkog i produkcionog modela nastala sva nacionalna pozorišta u centralnoj i istočnoj Evropi. Sve ove predstave su smele, radikalne i provokativne, kako umetnički tako i društveno, te reprezentuju onakav način vođenja nacionalnih kuća o kome sam malopre govorio. Kao takve, njima je sigurno mesto na Bitefu, festivalu koji pedeset godina unazad promoviše, u regionalnom, evropskom i svetskom kontekstu, nove pozorišne tendencije. Takve tendencije se, logično, pre svega artikulišu u nezavisnim i eksperimentalnim pozorištima, ali ove godine ukazujemo na činjenicu da se one mogu i treba da razvijaju i u nacionalnim kućama.

Meni lično, posebno je draga kombinacija predstava Nad grobom glupe Evrope HNK Ivan Pl. Zajc iz Rijeke i Rodoljupci NP iz Beograda, jer se prva na umetnički inovativan i superioran način suočava sa demonima hrvatskog društva, dok na drugačiji ali podjednako smeo i inovativan način to rade i Rodoljupci sa demonima srpskog društva. Za kraj mogu da kažem da bih želeo da se ove dve predstave igraju istog dana na Bitefu, i da taj dan dobije slogan po onoj čuvenoj Krležinoj – Sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture.

U Rijeci, 18. 03. 2016.

Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa